Psihologija u sportu je kompleksna naučna disciplina koja zahteva poznavanje mnogih drugih oblasti psihologije, u prvom redu psihologije ličnosti, socijalne psihologije, psihologije međuljudskih odnosa, mentalne higijene i drugih. Zbog svoje složenosti, psihologija sporta zahteva multidisciplinarni pristup koji podrazumeva dobro poznavanje i intergaciju znanja drugih nauka kao što su medicina, pedagogija, sociologija (Vuksanović, 2017). Zbog ogromnog razvoja i profesionalizacije velikog broja sportova u poslednje dve decenije, psihologija u sportu pronalazi sve veću primenu zbog važnosti psihičke pripremljenosti sportista, kako u individualnim, tako i u kolektivnim sportovima. Velika pažnja se obraća na male detalje, jer konkurencija u većini sportova napreduje i konstatno se sužava razlika između onih najboljih i onih manje dobrih. Marginalne razlike odlučuju o medaljma i to je samo jedan od razloga koji prikazuje koliko je psihologija u sportu esencijalna. Fizička pripremljenost, tehnička i taktička potkovanost su aspekti koji čine spremnost određenog sportiste, ali ukoliko fali mentalna snaga koja se može okarakterisati na mnoge načine, a najjednostavnije kao vera u sebe (samopouzdanje) i smirenost, sportista neće ispoljiti svoj potencijal niti će biti u stanju da ispolji svoj fizički maksimum. Veliki broj sportista se nije ostvarilo u profesionalnom sportu na najvišem nivou upravo zbog psihičke nestabilnosti ili manjka vere (uglavnom neosnovano) u svoje sposobnosti. Zbog toga su psiholozi uobičajena karika bilo kojeg profesionalnog tima, u kolektivnom sportu, i u timu takmičara individualnog sporta.

Triatlon kao sport izdržljivosti koji se sastoji od plivanja, vožnje bicikla i trčanja, zbog svoje zahtevnosti i težine još više naglašava važnost psihičkog aspekta sportiste – triatlonca, i zbog toga je kao sport veoma pogodan za pravljenje paralele odnosno povezanosti psihologije kao nauke i sportskih performansi odnosno rezultata. Postoji više triatlon disciplina, od Sprint triatlona koji traje manje od sat vremena, preko Olimpijske distance koja traje manje od 2 sata, pa sve do “polu Ironman” (Ironman 70.3) i Ironman triatlona koji traje oko 8 sati za najbolje takmičare, a čak i do 17 sati za rekreativne takmičare i početnike. Intuitivno se dolazi do zaključka da je u Ironman trci psihički aspekt verovatno i bitniji od fizičke pripremljenosti, jer je u pitanju trka protiv sata, protiv ostalih takmičara, ali pre svega protiv sebe i svojih limita, strahova ili bola, i to u trajanju od 8, 9, 12, ili 15 sati, što mnogi karakterišu kao ekstremno.

Kao i trening fizioloških aspekata – adaptacije mišića, kardiovaskularnog sistema, respirativnog sistema i energetskih sistema, tako i mentalni trening čini rutinu profesionalnog triatlonca. Ne mora trening da bude u pravom smislu te reči; da triatlonac izdvaja sat vremena nedeljno da bi radio na mentalnom aspektu, već jednostavno on ili ona u toku plivanja, vožnje bicikla ili trčanja, svesno rade na mentalnom aspektu tako što prevazilaze bol, jačaju samopouzdanje ili vizualizuju okruženje i konkurenciju naredne trke ili trke za koju se spremaju. To su neki najosnovniji elementi koji pomažu pojedincu da na startnoj lini ima niže nivoe anksioznosti, a maksimalne nivoe samopouzdanja i vere u sebe. Međutim, psihologija je dosta kompleksnija, i treba istražiti neke osnovne principe. Sumirano, triatlon se može okarakterisati kao perfektna “platforma” koja omogućuje sportistima da pronađu svoje limite, kako fizičke, tako i mentalne.

Psihologija sporta

Psihologija sporta postoji u određenim formama praktično od samog nastanka psihologije (Jarvis, 2006). Prva znana studija u sportskoj psihologiji potiče sa kraja XIX veka. Norman Triplett (1898) je bio prvi koji je istraživao socijalni fenomen i vodi se kao naučnik koji je prvi napravio eksperiment u socijalnoj psihologiji. Socijalni fenomen koji je istraživao je ponašanje i delovanje (performanse) prilikom prisustva drugih i demonstrirao je da biciklisti brže voze kada se takmiče jedni protiv drugih nego kada voze sami. Triplett nije dalje obavljao istraživanja na teme povezane sa sportom, tako da je tek nakon 1920. disciplina sportske psihologije formalno nastala.

Psihologija sporta je postala esencijalni element u postizanju vrhunskih sportskih performansi

U periodu od 1930. do 1960. bilo je malo aktivnosti vezanih za psihologiju sporta u zapadnom svetu (Jarvis, 2006). Psihologija sporta se uzdiže od 1960-ih u SAD, a potom je šire prihvataju Britanci i ostatak Evrope. Od tada je polje koje nauka izučava znatno prošireno u celom svetu, i psihologija sporta je postala jedno od najbrže rastućih akademskih disciplina (Jarvis, 2006). Zanimljivo je da je psihologija sporta do nedavno bila pod okriljem sportske nauke, a ne psihologije. 1986. godine Američka Psihološka Asocijacija (APA) oficijelno prepoznaje psihologiju sporta kao deo psihologije i 1993. godine Britanska Psihološka Zajednica (BPS) formira sekciju psihologije sporta i fizičkog vaspitanja.

Psihologija je nauka o tome kako razmišljamo i kako delujemo. Sportska psihologija se može definisati i kao nauka gde su principi psihologije primenjeni na sportsko okruženje (Cox, 1990). Neki od izazova sa kojima se susreću psiholozi u sportu jesu: motivacija sportista, način na koji sportisti regulišu svoje misli, osećanja i emocije, i kako se bore sa stanjima nervoze i uzbuđenja u svrhu poboljšanja performansi (Parker, 2000). Principi koji su uključeni u psihologiju sporta se uglavnom primenjuju zarad poboljšanja sportskih performansi, jer je to ono što je primarni cilj i sportista, i trenera. Naučno polje čine mnogi koncepti kao što su motivacija, uzbuđenje, psihološka priprema, stavovi, pažnja, emocialno zdravlje i stres menadžement (Davies, 1989). Rašal (Rushall, 1995) je predložio da psihologija u sportu može asistirati sportistima na sledeće načine:

  • Reči koje sportista koristi u razgovoru sa samim sobom imaju efekta na kvalitet performansi
  • Moguće je povećati nivo performansi kod profesionalnih sportista samo mentalnim procesima (razmišljanjem)
  • Vizualizacija (mentalno zamišljanje) je važna za poboljšanje performansi

Sportski psiholozi asistiraju sportistima tako što im pomažu da razviju veštine neophodne za postizanje višeg stanja mentalne snage i da ih preventuju od pada u ključnim situacijama.

Psihološki faktori, odlike i strategije u triatlonu

Kao jedan od najtežih sportova današnjice, koji zahteva veliku količinu uloženog rada u pripremnom periodu, mnogo odricanja, žrtvovanja i tolerancije na fizički bol, triatlon se smatra sportom u kojem učesnici, a pogotovo oni sa aspiracijama za dostizanje natprosečnih performansi, moraju biti “psihološki jaki”. Postavlja se pitanje šta tačno termin “psihološki jak” predstavlja. Psiholozi na prost način mogu dati definiciju, i ona može glasiti da je sportista koji ima psihološki profil od kojih je jedan od atributa “psihološka jačina” motivisan, pun samopouzdanja, ima dovoljne nivoe pažnje i koncetracije, dovoljan nivo povoljnog uzbuđenja pred trke kao i prisutnost (u psihološkom smislu) u toku treninga, i da primenjuje strategije vizualizacije i kontrole pažnje.

Faktori psihologije u sportu su identifikovani kao potencijalno važni za poboljšanje performansi u triatlonu, međutim uloga predviđanja triatlon performansi je bila bazirana na preporukama psihologije u sportu generalno (Baker & Sedgwick, 2005), određenim intervencijama koje se baziraju na vizualizaciji, relaksaciji i pričanju sa sobom sa pozitivnim efektima na vremena trke u triatlonu (Thelwell & Greenless, 2001, 2003).

Tako da se mogu izdvojiti važni, slobodno se može reći i neophodni psihološki faktori, odlike, stanja i strategije sportista koje su od suštinske važnosti u triatlonu:

  • Motivacija
  • Mentalna snaga
  • Pažnja i koncentracija
  • Vizualizacija
  • Samopouzdanje
  • Povoljan (balansiran) nivo uzbuđenja
  • Samokontrola
  • Prisutnost prilikom obavljanja radnji (treninga)

Motivacija

Motivacija je posebno bitan element psiholoških faktora svih sportista koji spada u okvire psihologije u sportu. Potiče od latinske reči movere, što znači: kretati se. Motivacija je složen psihički proces pokretanja, usmeravanja i regulisanja ljudske delatnosti usmerene ka određenom cilju (Vuksanović, 2017). Motivacija je više nego bilo koja druga mentalna funkcija karakteristična za ličnost, od izuzetnog značaja za socijalno funkcionisanje, a nastala je dominantno pod uticajem socijalnih faktora (Vuksanović, 2017).

Motivacija se može definisati kao stanje kada je osoba izazvana za akciju i kada teži istoj uz ciljano i svrishodno delovanje, iako ne stalno efikasno i efektivno. Nisu retke izjave trenera da bi razni sportisti bili mnogo bolji da su više motivisani, ili da su motivisani uopšteno.

Motiv za postignućem je značajan socijalni motiv, koji se ogleda u potrebi pojedinca da postigne značajan uspeh u nekoj aktivnosti i da se istakne u odnosu na ostale ljude (Vuksanović, 2017). Murray (1938) kaže da je motiv za postignućem „složena potreba koja se manifestuje u želji da se postigne nešto što je teško ostvariti; da se ovlada i manipuliše stvarima, ljudima i idejama; da se savladaju prepreke i postigne nešto što se ceni; da se takmiči sa drugima i da se istakne pred drugima i da se drugi nadvise; da se ulaže dugo ponavljani napor da bi se ostvarilo nešto što je teško.“

Dosta sportista ima fiziološke predispozicije i veštine za vrhunske performanse, međutim zbog manja ili odsustva motivacije često kasne na treningu, ne trude se dovoljno i samim tim vrlo jasno pokazuju motivacioni problem. Studiranje pojma motivacije je bitno zbog toga što sa izuzetkom nekolocine velikih šampion, nebitno koji sport je u pitanju, veliki broj mladih sportista retko dostignu svoj potencijal.

Kada se spominje potencijal, misli se na njihove visoke fizičke/fiziološke parametre. Uz pravilno psihološke stanje i dovoljnu dozu motivacije, ti mladi sportisti imaju velike šanse za dostizanje najviših nivoa u sportu. I to važi praktično za sve sportove, i problem se često javlja zbog motivacionih problema. Često kada sportisti napreduju, taj napredak se meri u sve manjim i manjim proncetima. I tada postaje teže za sportiste da postignu veća poboljšanja i odatle se javlja problem sa motivacijom. Dovoljan nivo motivacije neće poboljšati samo psihološke performanse, već će i asistirati u učenju različitih fizičkih veština tehničkog aspekta, a koji će potom uticati na kvalitet performansi.

Motivacija se javlja u dve forme: unutrašnja forma i spoljašnja forma. Ako je sportista samostalno motivisan za određenu radnju to je unutrašnja forma motivacije. Takvi motivi su određeni unutrašnjom željom za postizanje velikog nivoa veština u sportu. Kada sportista odrađuje aktivnost samo zarad spoljašnjeg faktora (nagrade, postignuća) to je spoljašnja forma motivacije. Unutrašnja motivacija je često posmatrana kao preferirani tip jer je uglavnom asocirana sa većom upornošću i posvećenošću (Davies, 1989).

Drugi nazivi za unutrašnju i spoljašnju formu su i intrizična i ekstrezična motivacija. A navodi se i treći mogući slučaj koji predstavlja odsustvo motivacije, koje predstavlja pasivnost.

Postoje tri tipa intrizične motivacije – intrizična motivacija za saznanjem, intrizična motivacija za postignućem i intrizična motivacija za doživljajem stimulacije (Vallerand et al, 1992). Intrizičnu motivaciju za saznanjem karakteriše osećanje zadovoljstva i uživanje u vezi sa procesima učenja, otkrivanja, istraživanja i pokušaja razumevanja novih stvari. Na primer, ovaj tip motivacije se javlja kada sportisti uče nove tehnike ili taktike izvođenja zbog zadovoljstva koje sam proces učenja pobuđuje u njima. Za intrinzičnu motivaciju za postignućem karakterističan je doživljaj zadovoljstva koji proističe iz pokušaja da se ostvari ili stvori nešto vredno. Dakle, u ovom slučaju izvor zadovoljstva nalazi se u samom procesu usavršavanja i ovladavanja tehnikom koji donosi ličnu satisfakciju (sportpsihologija.blogspot.com).

Nasuprot tome, kada se uzrok ponašanja nalazi izvan nas govori se o ekstrinzičnoj motivaciji. Spolja motivisana ponašanja rezultat su određenih instrumentalnih podsticaja koji su odvojeni od same aktivnosti. Spoljašnji podsticaji su neophodni da bi se pojedinci angažovali u aktivnostima koje, generalno ili u određenom trenutku, ne doživljavaju kao zanimljive i zabavne same po sebi (sportpsihologija.blogspot.com).

Deci i Ryan (2000) razlikuju četiri tipa ekstrinzične motivacije koji su u različitoj meri autonomni, odnosno u različitoj meri samoodređeni. Samoodređeno ponašanje je ono ponašanje koje je izbor samog čoveka, koje on svesno bira iako ne mora biti podstaknuto unutrašnjim osećajem zadovoljstva. Što je više određeno ponašanje podstaknuto spolja integrisano u ličnost i sistem vrednosti to postoji više motivacije da se takvo ponašanje i praktikuje i to čovek postaje uspešniji u tim aktivnostima. Da bi se poboljšao nivo motivacije kod sportista, različite metode mogu biti primenjene:

  • Izbegavanje stava o neophodnoj pobedi i performansama na različitim takmičenjima kao najbitnijeg merila uspeha. Jer su takvi stavovi izvan direktne kontrole sportiste, i ako dođe do poraza ili neželjenog rezultata, motivacija će opasti. Treba primenjivati poređenja bazirana na individualnom napretku, koji je u potpunoj kontroli samog sportiste.
  • Trener bi trebao da daje pohvale sportistima jer je njima potrebana pozitivana, i pre svega iskrena povratna informacija o njihovim performansama. Osećaj doprinosa timu ili sopstvenom uspehu povećava faktor unutrašnje motivacije.
  • Sportisti bi trebali da menjaju rutinu; sadržaj, mesto treniranja i trenažne koncepte da bi se izbeglo zasićenje jer je ono direktno povezano sa smanjenjem ili gubitkom motivacije, a nije retkost da sportisti napuste sport.
  • Sportisti bi trebali da popunjavaju test “samo-pojačanja”, jer će ta vežba povećati efektivnost razgovora sportiste sa samim sobom koji je bitan faktor u povećanu motivacije (Rushall, 1995).
  • Treba postaviti ciljeve koji se baziraju na principu “S.M.A.R.T.E.R” (skraćenica za “specific, measurable, achievable, responsible, targeted, empowering, revisable” što u prevodu sa engleskog predstavlja pojmove: specifičan, merljiv, dostižan, odgovoran, ciljan, osnažujući, preispitljiv). Ciljevi treba da budu specifični, merljivi, afirmativni, realni, bazirani na vremenu, da mogu da budu evaluirani i zapisani. Takođe bi trebali biti kratkoročniji i dugoročniji, jer je bitno razdvojiti različite tipove ciljeva. Kada sportisti postave realistične i dostižne ciljeve, nakon njihovog dostignuća dolazi do osećaja uspeha koji direktno poboljšava motivaciju.
  • Sportisti bi trebali da koriste vizualizaciju (mentalno zamišljanje). Sportski psiholozi bi konstatno trebali da rade sa sportistima na vizualizaciji zarad poboljšanja motivacije.

Ukoliko sportista ima manjak i nedovoljan nivo motivacije, sledeće strategije mogu biti primenjive:

  • Postavljanje ciljeva. Svaki trening može da se koristi za dostizanje manjih, usputnih dnevnih ciljeva, i za razvijanje određenih elemenata kratkoročnoh ili dugoročnog plana. Ciljevi bi trebali da budu bazirani na principu S.M.A.R.T.E.R koji je prethodno detaljnije opisan. Postavljenjem ciljeva, sportista će biti motivisan za dostizanje istih, kao i za dostizanje novih koji dolaze nakon prethodno dostignutih. Bitno je postaviti realne ciljeve koji su u kontroli sportiste, i cilj uvek treba da bude njihovo dostizanje, ne na pobeđivanju (Rushall, 1995).
  • Vizuazlizacija ili zamišljanje. Sportista bi trebao da kreira zamišljene slike pravilno izvođenih vežbi ili dostizanja ciljeva koji su postignuti. Vizualizacija u kombinaciji sa treningom je efikasnije nego sam trening, i kombinovanjem dolazi do povećanja motivacije jer će sportisti osetiti dostizanje ciljeva.
  • Korišćenje uzora. Sportisti koji nisu na najvišem nivou bi trebali da imaju uzora i da prate svoje uzore koji su na najvišem nivou u sportu, da li preko video snimaka, ili uživo ukoliko postoji šansa. Ovde se lepo vidi učenje po modelu u sportu. Šansa da se posmatra neko pod velikim pritiskom u pozitivnom smislu, omogućava i daje sportisti prilagodljiv model za kopiranje kada oni moraju da budu u sličnoj situaciji.
  • Ukoliko je sportista član tima, poželjni su događaji koji jačaju međusobna prijateljstva. Efikasan način su obične razne igre koje nemaju veze sa sportom kojim se sportisti bave. Jer kada se svaki sportista oseća kao deo tima, i kada postoji jača veza, i sami sportisti će imati bolje performanse u toku treninga i takmičenja, i biće više motivisani.

U triatlonu je održavanje motivacije i fokusa esencijalno zarad pre svega uživanja u treninzima i sportu uopšteno, a potom i za dostizanje visokih rezultata. Triatlonci mogu koristiti više tehnika da bi održali motivaciju na visokom (dovoljnom) nivou:

  • Potrebno je poznavati, a pre svega imati, precizne ciljeve. “Zbog čega sam triatlonac/ka?” je pitanje na koje svaki sportista u triatlonu treba da ima jasan odgovor da li je u pitanju takmičarski duh, želja za treningom u prirodi, dostizanje idealne telesne težine itd. Sportista treba da znam zbog čega trenira i kakvog tačno proces ja taj trening deo. Potrebno je podsećati sebe da svaki trening može dovesti bliže do cilja.
  • Sportista mora biti i ostati “jak”. Termin jak, koji se odnosi na psihološki aspekat, ne fizički, na mentalnu snagu. Ne postoje prečice i sportista mora biti iskren prema sebi kada je o tome reč. Ali sportisti u sportovima izdržljivosti ulglavnom imaju tendencije da bez problema dovode sebe do limita u toku treninga, i zbog toga i nakon uspšeno odrađenih treninga imaju zadovoljstvo znajući da je odrađen dobar “posao”. Kada izostaje dobrih osećaja ili kada se trening ne odradi dobro, potrbno je prisetiti se tih dobrih osećaja nakon dobrih treninga, da se ne bi gubila motivacija sa obzirom da moraju biti takvi treninzi koji ne prođu najbolje.
  • Triatlonci moraju imaju kontinuitet treninga. Stalne promene motivacije nisu od previše koristi, i bolje je konstatno trenirati godinu dana uz manji intezitet i volumen, nego odraditi 3 meseca veoma teškog treninga, pa 3 meseca lošeg treninga uz pauze. Potrebno je znati dugoročne ciljeve da bi se održavao kontinuitet. Triatlonac bi trebao da ima viziju sebe za 3 godine, jer niko ne postaje najbolji preko noći, tako da je krucijalna ta svesnost o tome da je neophodan rad na duže staze neophodan.
  • Sportista mora pronaći nivo uživanja u trenažnom procesu. Ponekada je neophodno da podseća sebe zbog čega trenira i zbog čega je strastven za plivanje, vožnju i trčanje. Sa obzirom da je trening u prirodu, to veoma pozitivno utiče na održavanje nivoa uživanja u toku laganijih treninga, jer je verovatno od svih faktora najvažnije ne izgubiti ljubav za sportom jer je to u ono zbog čega je triatlonac ili triatonka na prvom mestu i krenuo ili krenula sportom.

Mentalna snaga

Gucciardi, Gordon i Dimmock (2008) mentalnu snagu definišu kao “skup stavova, vrednosti, ponašanja i emocija koje omogućavaju da se istraje i savlada svaka prepreka, nepovoljna okolnost ili doživljeni pritisak, ali i da se održi koncentracija i motivaciju kada stvari idu dobro kako bi se ostvario svoj cilj”. Gucciardi i Gordon (2009) smatraju da su mentalno snažni sportisti u stanju da regulišu svoje emocije i raspoloženja u svakoj situaciji na takav način da im to olakšava izvođenje, poseduju izuzetno snažnu unutrašnju želju i posvećenost za usavršavanjem veština i postizanjem uspeha, u stanju su da izdrže u teškim trenucima i povrate samopouzdanje u situacijama kada dožive neuspeh, dobro upravljaju procesom usmeravanja pažnje i održavanja fokusa uprkos spoljnim uticajima (distrakcijama), nepokolebljivo veruju u svoju sposobnost da budu najbolji bez obzira na okolnosti i u svakom trenutku su svesni i razumeju koji elementi igre su im neophodni da budu uspešni. Gucciardi i saradnici (2008) smatraju da mentalno snažni sportisti poseduju niz karakteristika, a to su: vera u sebe, radna etika, visoki moralni standardi, sposobnost samomotivacije, sposobnost usmeravanja i održavanja pažnje, odlučnost, fizička izdržljivost i izuzetno visoka toleranciju na bol, opšta otpornost, ali i emocionalna otpornost, sposobnost da se dobro nose sa pritiskom i visoka sportska inteligencija.

Kada je u pitanju dimenzija trening, mentalno snažni sportisti koriste dugoročne ciljeve kao izvor motivacije, imaju osećaj kontrole nad sredinskim faktorima i konstantno guraju sebe do granica fizičke izdržljivosti. Mentalno snažan sportista je u svakom trenutku svestan šta mu je krajnji cilj, priznaje da je umoran, ali konstantno podseća sebe da mora da radi naporno ukoliko želi da npr. osvoji olimpijsku medalju (sportpsihologija.blogspot.com).

Mentalna snaga je praktično nephodna odlika svakog profesionalnog sportiste

Mentalno snažan sportista postavlja dostižne ciljeve i disciplinovan je i strpljiv u procesu dolaženja do cilja. Mentalno snažan sportista veruje da on kontroliše situaciju, da on sam određuje svoju sudbinu i da je sposoban da iskoristi priliku onako kako njemu odgovara. Uslove koje ne može da kontroliše doživljava kao izazov i koristi ih da unapredi svoje izvođenje. Mentalno snažni sportisti su izuzetno takmičarski nastrojeni. Na treningu se stalno takmiče sami sa sobom, ali i sa drugima. I dok većina sportista ne želi da oseti bol i izbegava teške treninge, mentalno snažan sportista je u stanju da tokom takvih treninga doživi zadovoljstvo.

Osim toga, mentalno snažni sportisti vole pritisak koji donosi takmičenje, dobro kanališu osećaj nervoze, lako se prilagođavaju na bilo kakvu promenu u okruženju, donose prave odluke i biraju opcije koje će im osigurati dobar nastup u situacijama kada se nalaze pod pristiskom. Mentalno snažni sportisti imaju nepokolebljivu veru u svoje sposobnosti, ne odustaju od dostizanja cilja sve dok postoji i najmanja teorijska šansa za uspeh i ne dozvoljavaju da ih greške uznemire (sportpsihologija.blogspot.com). Oni su u stanju da podignu nivo igre kada situacija to od njih zahteva i nemilosrdno koriste svaku priliku koja im se ukaže. Mentalno snažni sportisti su tokom takmičenja u stanju da usmere svoju pažnju na zadatak koji se nalazi pred njima i ostanu fokusirani uprkos velikom broju distraktora u okruženju. Oni su u svakom trenutku svesni neprikladnih misli i osećanja koje se javljaju tokom takmičenja i u stanju su da ih preokrenu u svoju korist.

Sa obzirom da je triatlon jedan od najtežih sportova, mentalna snaga ima još veći uticaj nego u ostalim sportovima u kojima možda tehnički ili fizički aspekt ima značajniju ulogu. Bitna je ne samo u trenažnom procesu, već i u toku same trke. Dinamičnost sporta utiče da se u toku sve tri discipline sportista nalazi u velikom broju različitih situacija, i da dolazi do velikog broja promena pozicija u datom momentu, tako da u onim momentima kada triatlonac ne odreaguje taktički ispravno, nastupa mentalna snaga koja ga uslovljava da ostane pribran i samouveren, kao i da nastavlja da se bori sa teškim momentima kroz koje prolazi, jer svaki momenat triatlon trke, pored tatkičih promena, veoma naporan.

Bitno je istaći da mentalna snaga može da slabi u momentima kada je sportista pod velikim stresom. Ili je možda pravilnije reći da se upravo u teškim momentima mentalna snaga i ogleda? U svakom slučaju se psiholozi, kao i treneri i sami sportisti slažu da je mentalna snaga endogeni (unutrašnji) faktor ili odlika na kojoj mora da se radi isto kao što mora da se radi na fizičkim elementima pripreme sportiste.

Pažnja i koncentracija

Pažnja je termin koji se koristi za opisivanje procesa kada čovek koristi svoja čula u opažanju svoje okoline (Roberts, 1986). Koncentracija pažnje jeste zadržavanje pažnje na jednom objektu, a sposobnost zadržavanja pažnje zavisi od biološko – fizioloških dispozicija i od ličnosti (temperamenta) osobe, kao i od situacionih faktora i od objekta pažnje (Vuksanović, 2017).

U sportu su pažnja i koncentracija veoma bitni, jer lutajuće misli mogu uzrokovati mentalne propuste i greške u toku izvođenja perfromansi tj. aktivnosti (Parker, 2000).

Zbog toga je veoma važno fokusirati se na relevantne stvari u datom momentu – na zvuk sirene na startnoj lini, na dinamiku triatlonaca oko takmičara u toku vožnje bicikla kada postoji rizik za padom, ili na sopstveno disanje u toku trčanja zarad bolje raspodele snage. Takođe, bitno je eleminisati distrakcije tj. spoljne uticaje koji nisu relevantni. Sportisti koji imaju probleme sa pažnjom i koncentracijom mogu da koriste ACT trening (Attentional Control Training) koji predstavlja trening kontrole pažnje.

Koncentracija na potrebne stvari u pravo vreme je sigurno jedna od najvažnijih veština koju sportista može imati. Svi sportisti prepoznaju poteškoće koncentracije u toku aktivnosti u određenim momentima. Te teškoće su uglavnom uzrokovane spoljnim faktorima tj. smetnjama. Umesto da postoji koncentracija na radnju, sportista biva ometen različitim mislima, emocijama ili događajima koji se dešavaju oko njega. Te distrakcije (smetnje) mogu biti unutrašnje i spoljne.

Unutrašnje smetnje (misli i brige) su:

  • Prošlost – briga oko toga šta se desilo (uglavnom greške)
  • Budućnost – previše razmišljanja o rezultatu, ishodu i posledicama
  • Razgovor sa samim sobom – pogotovo kada je negativan
  • Nivo uzbuđenja i nervoza – viši nivo uzbuđenja i nervoza obično sužava polje pažnje i smanjuje percepciju okoline, dok nizam nivo uzbuđenja uzrokuje preširoko polje pažnje
  • Umor – fokus zahteva dodatne napore, tako da je teže pronaći energiju za održavanje neophodnog fokusa

Spoljašnje smetnje su:

  • Vizuelne distrakcije – publika, ostali sportisti, rezultatske table, kamere
  • Slušne distrakcije – priča, smejanje, saobraćaj, mobilni telefoni
  • “Mentalne igre” – npr. izjave drugih sportista u vezi predstojećih takmičenja

Požnja i koncentracija, odnosno nedovoljno nivoi tih faktora, mogu biti poboljšani i na njima se može raditi kao i na fizičkih elementima u sportu. Postoje različite strategije vezane, kako one vezane za sport, tako i one koje nisu vezane za sport:

  • Trening simulacije – identifikovanje tipa smetnji koje postoje u toku takmičenja i sistematsko učenje načina upravljenja tih smetnji u toku treninga
  • Ključne reči – identifikacija ključnih reči ili izreka koje mogu da se ponavljaju zarad održavanja visokog nivoa koncentracije
  • Pozitivan razgovor sa sobom – ponavljanje pozitivnih uverenja ili afirmacija kao npr. “osećaj se spremno i jako” ili “ja mogu ovo”
  • Uključivanje/isključivanje – tehnika pri kojoj dolazi do mentalnoj “uključivanja” i “isključivanja” odnosno potrebno je identifikovati prave momente u toku trening ili trke kada je potrebno biti potpuno “uključen” u bivanja, kao i momente kada je potrebno “isključiti se” (od različitih distracika koje nisu povezane sa performansama)
  • Biti u momentu – potrebno je kontrolisati samo onaj momenat u kome se sportista nalazi, tako da značaj “bivanja u momentu” ne može biti prenaglašen.

Start triatlon trke je napet zbog važnosti dobre reakcije stoga su pažnja i koncentracija esencijalni

Primer lošeg nivoa pažnje i koncentracije može biti slab start na startu triatlon trke. Da bi triatlonac izbegao loš start, potrebno je da izoluju sve spoljne smetnje da bi mogao u potpunosti da se fokusira na zvuk sirene koja označava početak trke. Ako buka publike, ostali takmičari, ili neki drugi faktori nepovoljno utiču na pažnju triatlonca, tada postoji velika verovatnoća za lošom startnom reakcijom. Da bi bio i ostao fokusiran, triatlonac mora razviti ključne reči i mora vizualizirati start. Ključna reč može biti “snaga”, a ključi objekat može biti tlo ispred takmičara (zemlja, pesak, plaža), i tada je manja šansa da će doći do distrakcije. Takođe, triatlonac može imati manjak motivacije, i jedna od tehnika koje se koriste je slušanje muzike koja povećava motivaciju i uzbuđenje ukoliko je trenutni nivo uzbuđenja nizak. Pozitivan razgovor sa sobom je takođe preporučljiv, i razmišljanje o rečenici “imaću sjajan start” ili “uvek na treningu dobro startujem” može pomoći u potiskivanju bilo kakvih negativnih misli koje mogu da se pojave. Svaki put kada se pojavi negativna misao, treba koristi i “STOP tehnike”, kada triatlonac u sebi ponavi reč “stop” i počne da razmišlja o nečemu pozitivnom. Pored svih navedenih tehnika, treba dodati i zamišljanje takmičara kako radi odličan start.

Vizualizacija

Zamišljanje “mentalnih slika” (eng. mental imagery) ili vizualizacija jeste tehnika kada sportista koristi što je više čula moguće – prostor, zvuk, ukus, osećaj, miris, da bi “kopirao” iskustvo sportske aktivnost u mislima (Castella, 1996). Zamišljanje tih slika se preferira više od termina vizualizacije zbog restrikcija čula vida (Parker, 2000). Međutim praktično je koristiti termin “vizualizacija” sa obzirom da je dosta poznat u sportskom svetu i sportski psiholozi, sportisti i treneri su odavno familijarni sa tim terminom. Sportski psiholozi vizualizaciju definišu kao “doživljaj koji oponaša realno iskustvo i uključuje kombinovanje različitih senzornih modaliteta u odsustvu stvarnih percepata” (Cumming & Ramsey, 2009).

Vizualizacija je doživljaj koji odgovara stvarnosti, i svim čulima (sem vida) je moguće doživeti događaje koje se “dešavaju u glavi”. Ona može poboljšati performanse tako što će podstaći učenje i izvršenje fizičkih poduhvata. Tako da je veoma korisno kod pojedinca ili u timu kada on, ona ili oni nisu previše tehnički sposobni. Korišćenje različitih reči jeste bitna komponenta zamišljanja i vizualizacije. Golferi, na primer, koriste reč “ooo-pa” da bi programirali slike koje zamišljaju za sporti bek-sving (back swing). Osim toga, vizualizacija može biti korićenja kod početnika zarad učenja različith tehnika.

Vizualizacija može podstaći mišićnu memoriju za određenu radnju ili zadatak, tako što će mišići delovati u pravoj sekvenci pokreta, bez stvarnog obavljanja pokreta (Marti et al, 1999). To je veoma značajno otkriće koje praktično mnogim sportistima pomažu da “treniraju” ili se spremaju za bitna takmičenja i trka iz udobne stolice ili kreveta. Castella (1996) tvrdi da “mentalno zamišljanje može poboljšati sportske performanse bez obavljanja fizičke aktivnosti”.

U toku vizualizacije čak 11 različitih delova mozga (Darmouth studija) pokazuju aktivnosti (slika preuzeta sa www.kurzweilai.net)

Naučnici su utvrdili da se nervni putevi koji se aktiviraju kada se izvodi neki pokret, aktiviraju i prilikom zamišljanja izvođenja tog pokreta. Taj fenomen se naziva funkcionalna ekvivalentnost (sportpsihologija.blogspot.com). Stoga se i zamišljanjem da se obavlja određena aktivnost podstiče stvaranje veza između ćelija u mozgu, odnosno dolazi do učenja i usavršavanja izvršenja pokreta. Aktivacija nervnih puteva tokom zamišljanja nije toliko snažna kao kada se zaista izvodi pokret i zato vizualizacija ne može u potpunosti da zameni trening, ali je veoma korisna pomoćna tehnika za učenje novih veština i tehnika izvođenja i “doterivanje” i usavršavanje već naučenih veština (sportpsihologija.blogspot.com).

U triatlonu se vizualizacija može koristiti za veliki broj različitih segmenata pre svega takmičenja, a potom i treninga. Start, plivanje oko bove koji su ključni momenti zbog pozicioniranja kao i prva tranzicija kada je velika napetost sa obzirom da postoji veliki zamor, a potrebno je obavljati i kognitivne i motoričke radnje kao što su ostavljanje naočara i kape za plivanje na označeno mesto, brzinsko stavljanje kacige, i uzimanje i guranje bicikla do linije koja označava početak biciklističkog segmenta.

Triatlonci i triatlonke koriste tehnike vizualizacije i pred sam start trke

Potom slede taktički momenti u toku vožnje, tehnički detalji poput krivina, nizbrdica, zatim druga tranzicija kada je neophodno što brže ostaviti bicikl, kacigu na označeno mesto i obuti patike, jesu ostale situacije o kojima sportista može da razmišlja kada praktikuje vizualizaciju. Da bi se navedene radnje obavile što spretnije i sa velikom dozom koncentracije i izbegle greške, neophodno je praktikovanje vizualizacije i triatlonac mora na desetine puta da prođe kroz “film” obavljanja određene radnje jer na najvišem niovu u triatlonu svaka sekunda odlučuje o plasmanu.

Vizualizacija je naročito korisna u situacijama kada sportista ne može da trenira zbog povrede ili zbog bolesti, i u takvim situacijama ona može skratiti vreme potrebno za povratak u željenu formu.

Ostali navedeni psihološki faktori i veštine – samopouzdanje, povoljan (balansiran) nivo uzbuđenja, samokontrola, prisutnost prilikom obavljanja radnji (treninga) su esencijalni kod triatlonaca, i za svaku od njih se mogu navesti brojni elementi, primeri i tehnike.

Emocionalna inteligencija u sportu

Poznato je da emocije mogu igrati veoma važnu ulogu u sportu, kao što je i poznato da nije samo izraz emocija široko rasprostranjen, već da su emocije suštinski prisutne u nekom od svojih oblika u svim sportovima i svim sportskim disciplinama, mada tačna priroda njihove uloge u sportskim dostignućima još uvek nije dovoljno istražena. Uprkos tome što je poslednjih decenija prisutan sve izraženiji fokus na emocije i emocionalnu inteligenciju (EQ – eng. emotional quotient) i dalje je izražen ogroman deficit u pogledu razumevanja i upravljanja emocijama, kako u sportu tako i u drugim oblastima. Ovo znači da veliki broj ljudi i dalje nije svestan svojih emocija, odnosno ne umeju da ih opaze i iskoriste na pravi način (savremenisport.com).

Emocionalna inteligencija predstavlja skup emocionalnih veština koje omogućavaju da se odabere ispravan način upotrebe osećaja i nesvesnih, instinktivnih mehanizama u interakciji sa drugim ljudima, kao i u shvatanju i poboljšanju samoga sebe (Goleman, 1995).

Po Golemanu (1995) glavne emocionalne veštine jesu:

  • Identifikacija i označavaje osećanja
  • Ekspresija (prikazivanje) osećanja
  • Pristup intezitetu osećanja
  • Upravljanje osećanjima
  • Odlaganje zadovoljstva
  • Kontrola impulsa
  • Redukcija (smanjenje) stresa
  • Poznavanje razlike između osećanja i akcije (preduzimanja)

Po Čopri i Tanziju (2015) 7 odlika i navika ljudi koji imaju visoku emocionalnu inteligenciju su:

  • Dobra kontrola impulsa
  • Odlaganje zadovoljstva
  • Sposobnost uviđanja kako se druge osobe osećaju
  • Otvoreni su ka svojim sopstvenim emocijama
  • Znaju kako funkcionišu emocije i gde svaka posebno vodi
  • Oni uspešno “osećaju” svoj put kroz život umesto da “misle” svoj put
  • Oni ostvaruju svoje potrebe povezivanjem sa nekim koji ih upotpunjuje

6 glavnih aspekata EQ u sportu su povezani (grafik prilagođen sa athleteassessments.com)

Jasno se naslućuje da su visoko razumevanje svojih emocija, kontrola istih i empatija tri esencijalna elementa osobe sa visokom EQ. Međutim, mora se izdvojiti da postoji kontraverzi oko merljivosti EQ. Pre 20 godina se emocionalna inteligencija pojavila kao tip inteligencije koja je promovisana kao važniji od IQ-a (oko IQ-a takođe postoji dosta kontraverzi), ali činjenica je da ne postoji ispravno standardizovan test za EQ. Najviše korišten i prihvaćen test za EQ koji je u jednom navratu rađen od strane 111 lidera, nije uopšte dao ispravne rezultate iz razloga što su ih njihovi radnici (radnici 111 lidera) videli u potpuno drugačijem svetlu nego što su rezultati testa prikazali, stoga se povezanost (koja se dosta forsira od strane mnogih autora) između EQ-a i liderstva dovodi u pitanje (Chopra & Tanzi, 2015). Nevezano za različitu primenu emocionalne inteligencije u svakodnevnom životu, liderstvu (biznisu), vezama, EQ u sportu ima poseban značaj. Ključ emocionalne inteligencije u sportu jeste sposobnost kontrolisanja emocija i dostizanje najviših performansi na zahtev. Ono što je ključno jeste da emocionalna inteligencija jeste veština koja može biti razvijena (Hanson, B).

Bo Hanson, četvorostruki olimpijac i trenerski konsultatn navodi da je samosvest kamen temeljac daljeg razvoja emocionalne inteligencije u sportu. On tvrdi da je samosvest funkcija mere do koje sportista razume sebe. Samosvest obuhvata i zaokružuje saznanje o spostvenoj snazi, limitacijama i načinu na koje emocije i ponašanje kreiraju sportski rezultat pojedinca. Razvijanje samosvesti može pomoći u prepoznavanju specifičnih “okidača” u čoveku, kreiranjem emocionalnih odgovora i odgovora ponašanja. Kada se razvije samosvest, osoba počinje da zauzima stav ponašanja koji kreira više performanse koje su kontinuirane, i samosvest je preduslov za efektivnu komunikaciju i relaciju sa ljudima, kao i razvoj empatije prema drugima (Hanson, B).

Veštine i odlike koje se vežu za EQ čine sportiste veštijima u upravljanju svojih osećanja koja prolaze turbulentne oscilacije u toku trenažnog perioda i u toku same trke, takmičenja, utakmice ili meča. Kontrola impulsa i stres menadžment su važni na duge staze, dok je odlaganje zadovoljstva neophodno da bi kasnije zadovoljstvo bilo većeg inteziteta, jer što je više uloženo (rad, odricanje) to će zadovoljstvo koje bude proizvod tog rada i odricanja, biti jačeg inteziteta. 

Vrednosti “SCAT” testa Ironman triatlonaca

Svako može da se zapita koja je motivacija Ironman (3.8 km plivanje, 180 km vožnja bicikla i 42.2 km trčanje) triatlonaca da se takmiče u tim “nadljudskim” trkama iako postoje tvrdnje da one “nisu sigurna aktivnost za promociju dobrog zdravlja, već test ljudske izdržljivosti koji pomera um i telo do opasnih ekstrema iscrpljenja” (Hosch, 1994). Ironman triatlonci moraju biti visoko motivisani da bi kontinuirano trenirali, uglavnom 6 do 7 puta nedeljno od 10 do preko 20 sati, iako imaju poslovne i porodične obaveze (Ironman, pored malog broja profesionalnih sportista, praktikuje ogroman broj rekreativaca – ljudi koji su zaposleni i imaju porodice). Na pitanje “koji je glavni motivacioni faktor za trening” Karine Grand’Maison koja je radila istraživanje o mentalnim veštinama Ironman triatlonaca i triatlonki (na uzorku od 40 ljudi), većina (27%) je odgovorila da je to dostizanje njihovih limita kao i kontinuirano poboljšanje fizičkih i mentalnih sposobnosti. Odgovorili su i da treniraju da vide šta njihovo telo može da dostigne, da bi izazvali svoje telo sve više i više i da dokažu sebi da su odlučni.

Ironman triatlon se smatra jednom od najzahtevnijih sportskih disciplina na planeti

Drugi razlog za trening (22%) je uživanje aktivnog stila života. Stil života koji veruju da žive je onaj u kome su fit (sposobni; spremni), zdravi, “balansirani” i onaj u kome mogu da treniraju u grupi, što znači da im je važan socijalni faktor. Neki su odgovorili da im je trening za Ironman triatlon pomogao da ostanu fokusirani na ostale aspekte života (van posla). Povezani sa idejom o životnom stilu, treći glavni razlog za trening (16%) je dostizanje forme i fizičkog i psihičkog blagostanja. Dodatni razlozi vredni spomena su osećaj zadovoljstva i dostignuća koje crpe iz treninga, zatim cilj da odrade dobru trku na Ironman triatlonu, da im bude zabavno na treningu, i želja da “uspore starost”. Ironman triatlonci i triatlonke moraju biti visoko motivisani da bi mogli da se takmiče na Ironman triatlonima i bili sposobni da forsiraju teli do limita u trajanju od 10 i više sati (Grand’Maison, 2004).

“SCAT” test (eng. Sport Competition Anxiety Test) predstavlja test takmičarskog uzbuđenja (po Martens et al., 1990), i sa obzirom da je ovaj rad pisan kao seminarski rad iz predmeta “Psihologija sporta i fizičke aktivnosti”, odlučio sam da zamolim pet triatlonaca koje sam spremao za Ironman trke da popune test da bih mogao da analiziram rezultate koji mogu dati naznake ličnosti, osobina i nivoa anksioznosti kod Ironman takmičara.

Pitanje Odg. 1 Odg. 2 Odg. 3 Odg. 4 Odg. 5
Takmičenje protiv ostalih je socijalno uživanje često ponekad ponekad često često
Pre trke se osećam nesiguran retko retko ponekad retko retko
Pre trke brinem da neću odraditi dobru trku retko retko retko retko ponekad
Ja sam fer-plej sportista kada se takmičim često često često često često
Kada se takmičim, brinem da ću napraviti greške ponekad retko retko ponekad ponekad
Pre trke sam smiren često često retko često često
Postavljanje cilja je bitno za takmičenje često često često često često
Pre trke imam uznemirujući osećaj u stomaku retko ponekad retko retko ponekad
Momente pred start, osećam da mi srce jače lupa ponekad često često često retko
Uživam u aktivnostima koje zahtevaju velike količine energije često često često često često
Pre trke se osećam relaksirano ponekad ponekad retko često često
Pre trke osećam da sam nervozan retko ponekad često retko retko
Kolektivni sportovi su zanimljiviji od individualnih retko retko ponekad retko ponekad
Postajem nervozan želeći da počne trka ponekad ponekad ponekad retko retko
Pre trke sam obično napet retko ponekad ponekad retko ponekad
Rezultat testa (SCAT score) i nivo uzbuđenja (anksioznosti) 14 (nizak) 17 (srednji) 21 (srednji) 13 (nizak) 14 (nizak)

Nizak skor “SCAT” testa odnosno nizak nivo uzbuđenja iznosi do 16, srednji od 17 do 23, a visok od 24 pa nadalje. Srednja vrednost odgovora Ironman triatlonaca iznosi 15.8 (nizak nivo).

Iz odgovora kao i rezultata se uočava da poseduju niske (60%) ili srednje (40%) nivoe uzbuđenja što je i očekivana odlika profila ljudi kao što su Ironman triatlonci koje karakteriše visoka motivacija i visok nivo samopouzdanja koji direktno uzrokuju optimalne nivoe stresa i uzbuđenja (anksioznosti) pred sam start takmičenja. A i kada je uzbuđenje prisutno (srednji nivo), ono predstavlja pozitivnu vrstu uzbuđenja iz razloga što je poželjan optimum anksioznosti, jer previše relaksirano raspoloženje u nekim slučajevima može negativno uticati na prve segmente trke. Kada se uzme u obzir dugačak proces pripreme i zahtevnost trke, skoro je nemoguće da ne postoji minimalna doza anksioznosti i kod iskusnijih takmičara. Postoji optimalan nivo uzbuđenja koji sportski psihilozi definišu “obrnutnom U-hipotezom”.

Optimalan nivo uzbuđenja je poželjan za dostizanje maksimalnih performansi u sportu (grafik prilagođen sa blogs.kincorth.aberdeen.sch.uk)

Na pitanje o uživanju u aktivnostima koje zahtevaju velike količine energije svi takmičari su odgovorili potvrdno odgovorom često, što jasno pokazuje visoke nivoe motivacije i spremnosti Ironman takmičara da se suoče sa teškim izazovima. Ti izazovi ih pokreću i čine uspešnim na mnogim poljima u životu. Stoga ne treba da čudi da mnoge uspešne korporacije i firme u svetu veoma cene Ironman finišere prilikom zapošljavanja, i da Ironman trke ulaze u CV pojedinca, jer je velika verovatnoća da će osoba koja je završila Ironman trku valjano, ozbiljno, temeljno i sistematski obavljati svoj posao.

Na pitanje o fer-pleju takođe su svi odgovorili često, i to je još jedna esencijalna ljudska osobina koja se ceni na mnogim životnim poljima, i iako je individualni sport u pitanju postoji veliki broj situacija u triatlonu kada sportista može da deluje nefer (bez moralnih normi) stoga je fer-plej od izuzetne važnosti u triatlonu.

Pitanje o postavljanju cilja je dodatni pokazatelj o profilu Ironman takmičara, i njihov jednoglasan odgovor da je često bitno postavljanje cilja se samo dodatno uklapa u opisani profil triatlonaca i njihovoj ličnosti koja se opisuje mnogim pozitivnim i poželjnim osobinama.

Literatura

  1. Vuksanović, M. (2017). Psihologija sporta i fizičke aktivnosti – skripta, Beograd, Fakultet za sport.
  2. Jarvis M. (2006): Sport psychologyA Student Handsbook, Hove, Routledge.
  3. Heazlewook I., Burke S. (2011): Selfefficacy and its relationship to selected sport psychological constructs in the prediction of performance in Ironman triathlon, Alicante, Journal of Human Sport & Exercise, Faculty of Education, University of Alicante.
  4. Rushal B. (1999): Some Psychological Factors for Promoting Exceptional Athletic Performance, Irvine.
  5. Mauro P. (2005): How Mental Training Can Improve Your Performance, Training Smart Online.
  6. Baker J., Sedgwick W. (2005): Sport psychology library: Triathlon, Fitness Information Tech.
  7. Thelwell R., Greenless I. (2001): The effects of a mental skills training package on gymnasium Triathlon performance, Sport Psychologist, Human Kinetics Publishers, Inc.
  8. Goleman, D. (1995): Emotional Intelligence – Why it can matter more than IQ, New York, Scientific American, Inc.
  9. Chopra D., Tanzi R. (2015): Super Genes -The hidden key to total well-being, London, Rider.
  10. Grand’Maison K. (2004): What Mental Skills Ironman Triathletes Need and Want, The journal of Excelence, Issue no. 10.
  11. Martens, R. et al. (1990): Competitive Anxiety in Sport, Leeds, Human Kinetics.
  12. http://www.sportpsihologija.blogspot.com „Motivacija u sportu“
  13. http://www.sportpsihologija.blogspot.com „Šta je mentalna snaga“
  14. http://www.ausport.gov.au „Koncentracija“
  15. http://www.sportpsihologija.blogspot.com „Vizualizacija u sportu“
  16. http://savremenisport.com „Emocionalna inteligencija u sportu“
  17. http://www.athleteassessments.com „Emotional intelligence in sports“
  18. http://www.brianmac.co.uk „Sport Competition Anxiety Test“

Ognjen Stojanović | 20. februar 2017.


Napomena: članak je dozvoljeno objaviti na drugim mestima uz vidljivo navođenje izvora i linka.