Ljudski mikrobiom i uticaj antibiotika na gojaznost, ekceme i kandidu

Ljudski mikrobiom čine svi mikroorganizmi koje žive u nama: tkivima, tečnostima, stomaku i crevima, kao i na nama – na svim delovima kože. Toliko su bitna nedavna otkrića da određeni stručnjaci smatraju da će ljudski mikrobiom (sinonim naziv mikrobioma je i mikrobiota) u budućnosti biti okarakterisan kao novi čovekov organ. Mi delimo doživotno partnerstvo sa različitim vrstama mikroba koje žive u nama. Simbiotički mikrobi odnosno bakterije, dokazano regulišu ishranu i metabolizam i kritični su za razvoj i funkciju imunog sistema. Nedavne studije su pokazale da bakterije u stomaku mogu imati neurološke posledice – mogu menjati naše ponašanje i potencijalno uticati na početak i stadijum bolesti nervnog sistema.

Ljudski mikrobiom je trezor ljudskog zravlja, jer ukoliko je narušen to predstavlja korenski uzrok velikog broja bolesti. Polako se povećava broj studija koji povezuju zdravlje mikrobioma sa zdravljem čoveka, i kada se sagledaju sve činjenice vezane za ljudski mikrobiom, čovek intuitivno može vrlo lako da pojmi i veruje da je narušen mikrobiom glavni uzrok mnogih komplikacija sa zdravljem.

Moje istraživanje na temu ljudskog mikrobioma počinje početkom 2017. godine nakon problema sa ekcemom koji je krenuo od kraja 2016. godine, a koji je bio uzrokovan kandidom. Odavno znam, ili bolje reći verujem, da promene i problemi na koži potiču iz stomaka ili jetre, stoga je to bilo i mesto gde sam tražio uzrok svojih problema i mesto na koje sam se koncentrisao prilikom rešavanja tih problema. Nakon čitanja velikog broja članaka na Internetu, prvo sam pročitao malu knjigu “Follow your gut” od Rob Knajta i pogledao njegovo izlaganje na TED-u i to je bio početak mog oktrića sveta bakterija koje žive u nama i koje nam pomažu na bezbroj načina i zaista je neverovatno da toga nismo bili svesni do nedavno. Zaintrigiran novim oktrićima i činjenicama u vezi ljudskog mikrobioma i njegovog uticaja na zdravlje, i naslućivanjem da upravo tu leže moji problemi, nastavio sam sa čitanjem knjiga “Gut” od Đulije Enders, “10% Human” od Alene Kolen, “Missing Microbes” od Martin Blejzera i “This is your brain on parasites” od Ketlin Mekaulif.

Sa tih 5 knjiga i preko 1.000 stranica nepristrasnih činjenica u kojima su opisana različita istraživanja, smatram da sam saznao većinu onoga što mi je bilo potrebno da razumem kako funkcioniše ljudsko telo kada je u pitanju mikrobiom u stomaku, koliko je značaj tih zdravih bakterija u nama, i koliko je trenutna primena medicine u većini slučajeva ne slabo efikasna, već kontraproduktivna. Ako ništa, nakon dosta mučenja – prvo sa ekcemom nekoliko meseci dok nisam uradio test i otkrio kandidu (ni jedan tipičan simptom kandide nisam imao, već samo ekcem), a potom i 4-5 meseci borbe sa kandidom (uzrokovana padom imuniteta), uspeo sam da se izborim sa ekcemom i kandidom potpuno nasuprot savetima lekara i dermatologa čije preporuke nisam slušao jer su kortikosteroidi i antihistaminici tipična terapija koja samo polu uspešno leči simptome, a usput jezivo pogoršava uzroke i truje organizam tako što blokira normalan rad imuniteta (slabi ga). Nažalost, mnogi ljudi nesvesno idu lakšim putem i umiruju trenutne simptome tako što primenjuju terapije koje na duge staze donose mnogo više štete. Probleme sam rešio tamo gde su i počeli – u stomaku, fokusom na bakterije koje su čovekov najveći saveznik u zdravlju, a najveći neprijatelj u bolesti.

Da li smo mi samo 10% ljudska bića, a 90% bakterije?

Bakterije egzistiraju sa nama još od kada je nastao čovek. A čovek je nastao “tek” pre 200.000 godina, dok su bakterije na planeti od pre 3.6 milijarde godina – one postoje 18.000 puta duže nego mi. To je jedna činjenica koja pokazuje da ćemo izgubiti u trci u kojoj pokušavamo da nadmudrimo bakterije ukoliko nastavimo istim putem…

U ljudskom telu ima oko 10 triliona ćelija, ali čak 100 triliona mikroba! To je 10x više mikroba nego ljudskih ćelija. U mnogim izvorima se nalaze te informacije, iako treba navesti da neka najskorija istraživanja (Ron Milo, Ron Sender & Shai Fuchs) pokazuju da je u nama 30 triliona ljudskih ćelija, a 37 miliona bakterija – svakako je i dalje to mnogo više bakterija nego ljudskih ćelija. Težina svih bakterija u nama iznosi preko 2 kg!

Sličnost DNK između bilo koja dva čoveka je čak 99.99%, što znači da je DNK osobe koja sebi pored vas skoro pa identičan. Zbog čega su onda ljudi, u širem smislu, toliko različiti jedni od drugih? Odgovor leži u mikrobiomu koji se razlikuje od čoveka do čoveka, i čija je sličnost samo oko 10% između dve osobe.

Projekat ljudskog genoma i projekat ljudskog mikrobioma

Veliki korak u otkrivanju pravog značaja bakterija kreće završetkom međunarodnog istraživanja “Human Genome Project” tj. “Projektom ljudskog genoma” koje je završeno 2003. godine. Istraživači su zahvaljujući velikom tehnološkom napretku očekivali da će sekvenciranjem DNK (kompjuterski proces određivanja redosleda i najsitnijih gradivnih elemenata molekula) otkriti odgovore vezane za većinu bolesti. Očekivali su da će naći genetske predispozicije kojima će postaviti vezu između određenih gena i određene bolesti. Studija je trajala skoro 15 godina, i koštala je oko 2.7 milijarde dolara. Jedan od glavnih zaključaka studije koji su prvo objavljeni 2001, a potom 2004. glasi: postoji oko 22.300 proteina koji kodiraju gene kod ljudi, vrlo slično kao i kod ostalih sisara. Međutim, na žalost mnogih istraživača koji su karijere posvetili projektu, pronađeno je nedovoljno povezanosti između genetske predispozicije za određene bolesti. Svakako da su mapirani neki geni koji su skloni uzrokovanju određene bolesti, međutim mnogo veći uticaj ima okolina – tj. sporedni faktori poput načina života, na to da li će taj gen da prouzrokuje bolest ili ne. Stoga je pitanje koliko su naučnici, ali i javnost, bili zadovoljni privođenjem ovog ogromnog projekta kraju.

Human Genome Project je bio uvod za jedan mnogo važniji projekat – važniji iz razloga jer su otkrića tog projekta donela mnogo bitnija saznanja. U pitanju je “Human Microbiome Project” ili “Projekat ljudskog mikrobioma”. Za razliku od ogromnog troška Human Genome Project-a, Human Microbiome Project je koštao 115 miliona dolara što je 20 puta manje. Projekat je započeo 2008. godine i trajao je 5 godina. 2012. godine su naučnici uspeli da kreiraju kompletnu sliku ljudskog mikrobioma kod zdravog čoveka, odnosno mapirane su referentne vrednosti tipova i broja bakterija koje žive na posebnim delovima tela i posebnim organima i tkivima. Učestvovalo je 242 volontera sa kojih je prikupljeno 5.000 uzoraka iz usta, nosa, sa kože, creva (iz stolice) i vagine. Potom je kompletan DNK analiziran sekvenciranjem i dođeno je brojke od 10.000 vrsta mikroba koji žive u nama. A najveće iznenađenje su bili sledeći zaključci:

• Mikrobi sa svojim genima doprinose većem uticaju za preživaljavanje čoveka nego čovekovi sami geni. Izračunato je da su bakterijski proteini koji kodiraju gene 360 puta obilniji nego ljudski geni.
• Metabolička aktivnost mikroba (na primer razlaganje i varenje masti) se ne obavlja istim bakterijama uvek. Prisustvo aktivnosti je bitnije.
• Komponente i delovi ljudskog mikrobioma se menjaju vremenom, a promena je uzrokovana trenutnim zdravstvenim stanjem i potencijalnim korišćenjem lekova. Međutim ljudski mikrobiom se vraća u stanje ravnoteže, iako je tip bakterija promenjen.

To su detalji istraživanja koji su iznenadili i same istraživače jer nisu očekivali tako velika i bitna saznanja. Činjenica da geni bakterija u nama imaju mnogo veći uticaj od naših sopstvenih gena nije ni malo intutivno, a kada se uzme u obzir treći zaključak koja pokazuje da se ti geni veoma lako menjaju spoljašnjim uticajima tj. kvalitetom i načinom života, vrlo lako se zaključuje da je vreme kada se genetika krivila za određene anomalije prošlo. Pre upoznavanja sa ovim činjenicama čitao sam knjige od Dipaka Čopre “Super mozak” i “Super geni” u kojima je takođe navedno mnogo činjenica o tome koliko je način života bitniji od same genetske predispozicije. Tako da me nisu iznenadila ova saznanja koja su ohrabrujuća jer je činjenica da sami uzrokujemo bolesti, i da ih sami i možemo rešiti, i da za to nije kriva “viša sila” koja nam je možda prenesena porodično.

Kao što sam pisao, istraživači su otkrili veze između određenih gena čoveka i određenih bolesti, ali je ključno to da ti geni ne moraju biti aktivirani uopšte. Međutim za mnoge bolesti istraživači nisu mogli da pronađu nikakvu genetsku vezu i na primer za dosta oboljenja su pronađeni na desetine i stotine gena koji mogu imati uticaj, stoga je početni optimizam da će dešifrovanje genteskog koda biti odgovor na sve bolesti vrlo brzo izgubljen… što se i moglo očekivati, ljudsko telo je najkompleksnija mašina na Zemlji i ono ne funkcioniše na principu 1+1=2, već 1+1<>2 što se može videti u sledećim delovima članka.

Mapiranje gena u čovekovom organizmu nije uspelo da pruži odgovor na sve veći broj hroničnih bolesti, a da li će to uspeti sićušne bakterije u nama, vreme će pokazati. Ali ono što je činjenica u ovom momentu jeste to da postoji veliki optimizam jer postoje neosporive naznake koje pokazuju da narušeni ljudski mikrobiom implicira različita stanja hroničnih bolesti koja postaju veliki čovekov neprijatelj. U periodu od samo nekoliko decenija stvarnost je da svaki drugi amerikanac ima problem sa određenom hroničnom bolesti. U 2010. je u zdravstvu SAD potrošeno 1.5 triliona dolara na hronične bolesti – milion milijardi dolara.

Varenje hrane i bakterije

Opšte saznanje je da želudac vari hranu, što je delimično tačno jer zahvaljujući veoma jakoj kiselini želudac razlaže hranu na  makronutrijente. Međutim bakterije u crevima, prvenstvenom tankom crevu, nam omogućavaju stvaranje energije iz hrane koju jedemo. Bakterije vrše najvažniju ulogu u razlaganju najmanjih molekula hrane iz koje proizvode energiju koja je neophodna za normalno funkcionisanje organizma.

Digestivni trakt je veoma kompleksan sistem organa. Površina kompletnog digestivnog trakta je 100x veća od površine kože! Kao što je napomenuto, ključno varenje hrane se obavlja u tankom crevu. Tanko crevo je naborano da bi obezbedilo što veću površinu koja je ključna za varenje, i ukoliko bi tanko crevo bilo “ravno” tj glatko, dužina bi mu bila čak 18 metara da bi moglo da obavlja istu funkciju. Svaki kvadratni milimetar tankog creva sadrži mikro nabore koje se zovu villi, a na njima se nalaze još manji – microvilli. Kada bi se ta površina izravnala, digestivni trakt bi imao dužinu od neverovatnih 7 kilometara!

Celo naše telo koristi energiju, ali energiju dobijamo upravo iz tankog creva gde se omogućava najfinija ekstrakcija molekula energije iz svarene hrane.

Treba napomenuti i da slepo crevo koje je decenijama zbunjivalo doktore, itekako ima funkciju – nasuprot dugotrajnom verovanju da je “izumrli organ”. Funkcija tankog creva je da prosledi veliki broj bakterija u alarmantnim situacijama, npr. prilikom infekcije stomačnog virusa kada dobre bakterije treba da se bore i nadjačaju patogenu bakteriju koja se reprodukuje velikom brzinom.

Imuni sistem predstavlja zdravlje crevne flore

U studiji italijanskih istraživača 2008. godine se navodi: “Krucijalni deo gastrointestinalnog trakta je određen velikom količinom imunih ćelija koje žive u njemu. Stomačno limfoidno tkivo (GALT – gut-associated lymphoid tissue) je istaknuti deo mukozno lifmoidnog tkiva (MALT – mucosal-associated lymphoid tissue) i predstavlja skoro 70% celog imunog sistema; šta više, preko 80% ćelija plazme (prvenstveno imunoglobina A (IgA)) se nalazi u stomačno limfoidnom tkivu”. Prostije rečeno – 70% imunog sistema čoveka se nalazi u stomaku!

U studiji Raunda i Mazmaniana koja je objavljena 2009. godine pod nazivom “Mikrobiom probavnog trakta oblikuje imunitet u zdravlju i bolesti” veoma egzaktno prikazuje da zdravlje crevne flore održava homeostazu imuniteta.  Još početkom prošlog veka je Ilja Mečnikov predložio korišćenje živih bakterija za održanje zdravlja i produžavanje života, dok se danas termin “probiotici” koristi kao naziv za mikrobe koji su sposobni da poboljšaju zdravlje domaćina. Bugarski doktor Stamen Grigorov je 1905. godine otkrio soj bakterija koje se prirodno nalaze u kiselom mleku i jogurtu. Nazvane su Baccilus Bulgaricus, a Ilja Mečnikov je istraživao njihov uticaj na dobro zdravlje jer je bio zapanjem dugovečnosti bugara (otuda i naziv Bulgaricus), i shvatio je da je njihova tajna bila u korišćenju kiselog mleka i jogurta u ishrani. Mečnikov je u svojim studijama zaključio da unošenje kiselih laktatnih bakterija (Lactobacillusa u koje spada i Bulgaricus) povoljno utiče na čovekovo zdravlje.

Veliki je uticaj dobrih bakterija u smanjenju različite vrsta upala; one mogu da utiču i na T ćelije koje su esencijalne za naš imunitet tako što održavaju imuni sistem ćelija. Istraživanja pokazuju da je upravo uticaj na T ćelije ključan u smanjenju različitih upalnih procesa, a pošto svaka bolest ili problem kreće određenim upalnim procesom u organizmu to je veoma dobra osobina.

Studije na miševima sa kolitisom (bolest upale creva, čirevi ili “sindrom propustljivih creva”) u kojima je korišten VSL#3 probiotik (sadrži 450 milijarde živih bakterija; radi poređenja dobar probiotik na tržištu sadrži milijardu ili dve milijarde bakterija) pokazuju da dolazi do pokretanja ćelija koje štite životinju tako da dolazi do prevencije kolitisa. O probioticima, njihovoj funkciji i delotvornosti, kao i razlici između različitih brendova probiotika ću opisati u posebnom članku.

Prehrambena industrija je u poslednjoj deceniji veliki akcenat stavila na proizvode bazirane na probioticima i ako ste se pitali zbog čega na različitih jogurtima stoji navođenje određenih bakterijskih sojeva, odgovor je jer ti sojevi promovišu dobar imunitet. Kod nas je poznat Balans jogurt koji je kliničkim ispitivanjima potvrđen kao povoljan proizvod za podizanje imuniteta i zdravlje crevne flore, dok su Yakult i Danone poznati svetski brendovi koji dugi niz godina promovišu proizvode sa zaštićenim bakterijskim sojevima. Postoji polemika oko toga da li te bakterije mogu da prežive želudačnu kiselinu i dospeju do creva, a moje lično mišljenje je da mogu (kada su u pitanju jogurt i kiselo mleko), jer verujem da se svako uverio u delotvornost kiselog mleka ili jogurta prilikom narušene crevne flore ili stomačnog virusa. Siguran sam da laktoza ili proteini koji se nalaze u kiselom mleku nisu odgovori za rešavanje problema sa crevima ili varenjem, stoga je logično zaključiti da nam bakterije iz kiselog mleka pomažu, a ne neka druga komponenta ili nutrijent.

Paradoks antibiotika

Velike boginje su u XVI veku bile jedne od najvećih ubica, dok su u XVIII veku ubijale skoro pola miliona Evropljana godišnje. Od desetoro dece, jedno je umiralo zbog velikih boginja. U drugom delu XVIII veka je smanjen procenat zahvaljujući variolizaciji – procesu koji je prethodio vakcinaciji i u kojem se zdrav čovek namerno inficira oslabljenim patogenom (kravljim boginjama). Najveći napredak nastaje zahvaljujući Edvardu Dženeru koji je izumeo vakcinaciju. 1950-ih je i dalje 50 miliona ljudi godišnje bilo zaraženo velikim boginjama, a oko 2 miliona ljudi je umiralo zbog njih. Međutim veliki broj drugih zaraznih bolesti je krenuo da hara svetom početkom XIX veka. Naglo povećanje populacije, industralizacija i početak globalizacije su glavni uzroci za povećanje zaraza zbog mnogo veće interakcije između ljudi.

U Americi su u tom periodu 3 najveće ubice bile infektivne bolesti; pneumonija, tuberkuloza i infektivna dijareja, koje su okončavale živote čak trećine stanovništa… za razliku od danas kada su srčane bolesti, rak i infarkt najveći uzroci smrti. Početkom prošlog veka srednji životni vek je bio samo samo 31 godinu. Samo u jednom veku, zahvaljujući revoluciji antibiotika 1940-ih, produžen je životni vek čoveka čak 2 puta. U 2005. prosečna vrednost životnog veka u svetu je bila 65 godina, dok u bogatim i razvijenim zemljama srednja vrednost dostiže i 80 godina. Činjenica je da su antibiotici praktično iskorenili mnoge zarazne bolesti i bakterije koje su se razvile u pretodnom veku i koje su ubijale veliki procenat zemaljskog stanovništva. Vakcinacija je takođe doprinela da se sačuva život pola miliona ljudi i preventuje paraliza 10 milona dece. U većini sveta su za neverovatnih 99% smanjenje dečije zarazne bolesti zahvaljujući vakcinaciji. Treba napomenuti i da je higijena u bolnicama dignuta na viši standard, jer je ignoratnost doktora u tom vremenu i slaba higijena bila takođe jedan od najčešćih uzroka zaraznih bolesti.

Najzaslužniji za revoluciju antibiotika je Aleksandar Fleming, škotski biolog koji je igrom slučaja otkrio penicilin u Londonu. Istraživao je bakterije streptkokoka i 1928. godine nakon povratka sa odmora je zapazio nešto zanimljivo. Buđ koja se uhvatila na Petri šoljama (šolje koje se koriste za razvijanje kultura bakterija i gljivica) dok je on bio na odmoru, mu je pružila odgovor na i desilo se veliko otkriće. Naime oko te buđi nije bilo bakterija koje su bile na svim ostalim delovima. Specfično na buđi penicilina, oko koje uopšte nije bilo streptokoka. Buđ je prizvodila tečnost – penicilin, koja je ubijala bakterije. Penicilin je testiran na ljudima i rezultati su bili neverovatni – za manje od 24 h se povišena temperatura čoveka spuštala na normalu što je bio čist znak na učinkovinost penicinila prilikom određene bakterijske infekcije.

Ali šta nam se desilo u XXI veku? Živimo u sterilnom svetu, infekcije su dosta ređe i lako se kontrolišu, i ljudska rasa više nije ugrožena infektivnim bolestima. Umesto toga, poslednjih pola veka do tada veoma retke bolesti zauzimaju maha. Bolesti XXI veka postaju hronične i autoimune bolesti koje na žalost postaju svakodnevnica za mnoge. Oko nas ne viđamo više boginje, rubeole ili paralizu, što nas može navesti da pomislimo da smo zdravi. Ali kada bolje pogledamo oko sebe vidimo decu koja kijaju svakog proleća i kojima su crvene oči i nos, vidimo poznanike ili rođake koji imaju dijabates, ljude sa multipla sklerozom, decu sa autizmom, mnoge ljude sa ekcemom. Na svim prehrambenim proizvodima nam piše da li proizvod sadrži kikiriki ili koštunjavo voće. Na zapadu u školicama postoje “nut free” prostorije u kojima su koštunjavo voće i kikiriki zabranjeni da bi osetljiva deca koja su alergična na te namirnice ostala zaštićena. Šta se desilo sa ljudskim zdravljem i kako su te neobjašnjive bolesti na koje klasična medicina nema odgovor niti definitvne terapije zauzeli toliko maha?

Kada se analiziraju dva grafika iznad, očigledno je su 40-e i 50-e bile zlatne godine otkrića antibiotika jer je otkriveno čak 8 klasa antibiotika. Par decenija kasnije kreće porast pojedinačnih antibiotika i farmaceutska industrija od 70-ih do 90-ih proizvodi veliki broj novih antibiotika, sa pikom u 80-im. Njihovo korišćenje je krajem prošlog veka postalo toliko uobičajeno, da su ih doktori prepisivali kao da je u pitanju vitamin C. Mislili smo da smo dobili rat protiv bakterija, mikroorganizama koji su se milionima godina razvijali, i svakako da smo se prevarili. Već sredinom 40-ih godina je registrovan prvi slučaj rezistencije na penicilin, da bi u 60-im to postao ogroman problem. 1961. dolazi do otrkića odnosno do uočavanja neprijatelja koji još uvek vlada – MRSA, odnosno meticilinski rezistentnog zlatnog stafilokoka. To je bio samo početak problema… Tuberkuloza, koja je bila skoro iskorenjena (ili se bar mislilo tako), danas je rezistentna na sve antibiotike “prve i druge linije”. Potom su tu Clostridium, koji uzrokuje 250.000 infekcija godišnje, Enterobacteriaceae i rezistentna Gonoreja. Prevelikim korišćenjem antibiotika – mnogo više nego što je potrebno i za mnoge infekcije sa kojima bi se telo samo izborilo, od sredine prošlog veka je dovelo do toga da se stvore “super bakterije”, rezistentne na skoro sve antibiotike na tržištu. Proces je jednostavan – svakim uzimanjem antibiotika dolazi do ubijanja velikog broja senzitivnih (one koje ne mogu da prežive dejstvo antibiotika) bakterija, ali uvek preživi određeni broj bakterija koje svakim novim preživljavanjem jačaju iz prostog razloga jer im se ubijanjem ostalih bakterija smanjuje konkurencija za preživljavanjem. Te vrste bakterija koje prežive antibiotike postaju jače i otpornije i kada veliki procenat stanovništa kolektivno iskorišćava dejstvo antibiotika, dolazi do razvijanja tih “super bakterija” od kojih je jedna MRSA.

Rezistentnost bakterija je direktna negativna posledica nepravilnog korišćenja antibiotika, ali postoji i indirektna posledica koja je dala vetar u leđa porastu hroničnih bolesti. Ubijanje dobrih bakterija u stomaku, što je neizbežan slučaj prilkom korišćenja bilo kojih antibiotika, implicira smanjenje imunog sistema koji je smešten u našim crevima, a pad imunog sistema predstavlja podlogu za mnoge druge bolesti. Nije slučajna činjenica da povećanje korišćenja antibiotika ide rame uz rame sa povećanjem hroničnih i autoimunih bolesti. Zanimljivo je da je Aleksandar Fleming već na samom početku upozorio na rizik od pojave rezistentnosti bakterija.

Problem je što doktori prepisuju antibiotike kada njihovo korišćenje nije potrebno. 80% dece do treće godine bar jednom ima zapaljenje srednjeg uha, a 40% dece do sedme godine bar šest puta ima tu infekciju. I deca i odrasli mogu imati problema sa upalom disajnih puteva. Iz navedenog se zaključuje da doktori rado svima prepisuju antibiotike, međutim problem leži u sledećem statističkom podatku: više od 80% tih infekcija je uzrokovano virusima, a ne bakterijama. Što direktno znači da doktori u više od 80% slučajeva deci ili odraslima sa virusom prepišu antibiotik koji im snižava imuni sistem tako što ubija dobre bakterije koje zajednički rade da bi se zaštitili od virusa. Većina ljudi posle par dana bude bolje, ali poenta je da je telo u većini slučajeva sposobno da se samo izbori sa patogenom (zbog toga imamo imuni sistem) i otuda se stvara lažna slika o tome kako je antibiotik pomogao, a u stvari je produžio period oporavka. Nije retkost da čovek sa bolom u grlu ili plućina i temperaturom bude bolje već sutra, bez korišćenja antibiotika. Imuni sistem je veoma moćno čovekovo oružje, a doktori ga decenijama potcenjuju da bi zaštitili jako mali procenat pacijenata kojiem su neophodni antibiotici, tako što prepisuju antibiotike svima. I tada jako mali procenat bude bolje, a ogromnom procentu ljudi se nanosi tiha dugoročna šteta. Pravilno prepisivanje antibiotika (sem u hitnim slučajevima) podrazumeva pozitivan bris, test ili parametre krvi (leukocita pre svega) koji pokazuju da je u pitanju bakterijska infekcija, a ne virusna. Problem je što se za rezultate mora čekati dan ili dva, a doktori nisu u mogućnosti da se temeljno posvete svakom pacijentu zbog činjenice da jako veliki broj pacijenata primaju i da postoji pritisak da se što više ljudi “pregleda” i da im se prepiše nešto. Međutim, nije jedina krivica samih doktora, već i roditelja dece, a sigurno i samih pacijenata. Roditelji misle da pomažu svojoj deci i zahtevaju bilo kakav “lek” da bi se osećali odgovornije. Kada bi se vratili kući nakon što im doktor kaže: “dete će biti bolje i oporavak će trajati dva dana, samo neka pije dosta tečnosti”, može se tvrditi da bi većina tih roditelja bila zbunjena uz misli da je doktor neodgovoran i većina bi zahtevala da se detetu prepiše “lek”. Stoga je problem kompleksan, i stroga regulativa i testiranja su jedini izlaz iz trenutne situacije. Kao i edukacija o štetnosti antibiotika sem u retkim situacijama kada je neophodna.

1945. se u članku naučnog časopisa “Jorunal of Clinical Investigation” opisao uspešan uticaj penicilina u tretmanu 64 pacijenta sa pneumonijom (upalom pluća), ali do 2010. godine američki doktori su prepisali 258 miliona tura (ciklusa) antibiotika! Na 1.000 ljudi u Americi, prepisuje se 833 tura antibiotika. I u slučaju da svi pacijenti ne uzmu antibiotike, brojka je šokantna. Dok je statistika za decu mlađu od 2 godine : 1.365 tura antibiotika na 1.000 beba.

Istraživanjem na ovu temu i čitanjem navedenih knjiga bio sam zapanjen postojanjem veze između narušenog mikrobioma i velikog broja bolesti modernog doba, a u dosta slučajeva i antibiotici imaju negativan uticaj. Najčešće i najrasprstranjenije bolesti, hronična stanja i autoimune bolesti koje su dovedene u direktnu vezu sa mikrobiomo jesu:

• Gojaznost
• Dijabetes
• Ekcem, astma i alergije
• Autizam
• Širenje kandide
• Multipla skleroza
• Depresija i druga nervna oboljenja

Uticaj antibiotika na gojaznost

Nije tajna da dijete ne funkcionišu, i da su često kontraproduktivne. Gojazni ljudi koji uglavnom tvrde da ne jedu puno su često ismevani, ali novija istraživanja koja dovode u direktnu vezu poremećen mikrobiom sa gojaznošću staju u odbranu tih ljudi kojima se teško veruje da jedu malo. Višak kila ne mora da implicira da osoba konzumira više hrane, isto kao što vitalnost ili manjak kilograma ne moraju da impliciraju da čovek jede malo ili nedovoljno. Svi znamo dosta osoba oko nas koje jedu dosta, a koje nikada nisu imale problema sa gojaznošću. Šta se tu dešava? Odgovor se krije u nečemu što bi trebalo da bude intuitivno – mi nismo mašine niti metalne kugle u kojima 1 ulazna kilokalorija znači 1 izlazna kilokalorija. Mi smo najkompleksnije “mašine” na planeti i u nama se odvija ogroman broj različitih procesa. Nutricionisti ili “stručnjaci” koji tvrde “koliko uneseš toliko moraš da potrošiš” su u velikoj zabludi!

Mnogo je bitnija kakva kilokalorija je u pitanju i iz kojeg makronutijenta dolazi i da li ide zajedno sa različitim enzimima i mikronutrijentima. 100 g belog šećera koje sadrži 400 Kcal nikako nije isto što i 770 g jabuka koje isto sadre 400 Kcal. Uticaj 100 g belog šećera na organizam se u mnogome razlikuje od uticaja 770 g jabuka (3 velike jabuke) na naše telo. U pitanju je isti broj Kcal, ali 100 g šećera sadrži 100 g prostih ugljenih hidrata (šećera) dok 770 g jabuka iako sadrži 75 g šećera (fruktoze), sadrži i 15 g dijetskih vlakana, veliki broj mikronutijenata (vitamina i minerala), enzime, voćne sokove i nešto amino kiselina. I upravo ti enzimi i ostale materije utiču da taj prirodni šećer iz jabuke ima potpuno drugačije dejstvo na organizam nego čist ćešer i uticaj na insulinsku osetljivost će se itekako razlikovati u dva navedena primera što za posledicu ima različite nivoe  insulina i glukoze u krvi, a to za posledicu ima različit nivo inflamacije (sithih upala) ćelija. Takođe se razlikuje i metabolizam razlaganja čistog šećera od razlaganja jabuka i konverzija u masti. Primer je banalan, ali je itekako reprezentativan u prikazu da 1 Kcal nije isto što i 1 Kcal, već je samo 1 Kcal namirnice A jednaka 1 Kcal namirnice A i nikako namirnice B.

Svaki čovek je različit i bazalni metaboliam i energija koju telo troši da bi svakodnevno funkcionisalo se razlikuje od osobe do osobe. A nivo odnosno mera u kojoj naše telo proizvodi energiju iz hrane se razlike u zavisnosti od broja i vrste bakterija u digestivnom traktu. Kod jedne osobe će bakterije izdvojiti više energije iz jedne zelene jabuke, nego kod neke druge osobe. Znači iako se radi o potpuno istoj namirnici, opet je uticaj te iste namirnice različit od čoveka do čoveka, jer neki ljudi proizvode više energije iz te namirnice, neki manje. To je ključna činjenica koja pokazuje da ista hrana može jednu osobu gojiti, a drugoj održavati telesnu težinu. Jer bakterije u stomaku gojaznih ljudi su veoma dobre u razlaganju ugljenih hidrata – celuloze, ksilana i pektina što može rezultirati u dodatnih 140 do 180 Kcal na dan.

Što osoba ima raznovrsnije vrste bakterija i što veći broj određenih vrsta, to će biti vitalnija. Istraživanja pokazuju da su ključni činioci i predispozija za gojaznost upravo raznovrsnost i tip bakterija tj. odnos dve pojedinačne vrste bakterija. U studiji mikrobioma dece iz Burkine Faso u Africi i dece iz Italije (Firenca) se došlo do veoma značajnih zapažanja. Italijanski istraživači su imali za cilj da povežu uticaj ishrane na tip bakterija koje žive u stomaku dece. A studija je značajna iz razloga jer deca u mestu Boulpon u Burkina Fasu nisu menjali tip ishrane hiljadama godina – žitarice, kaša, proso, šećerna trska, sos od lokalno uzgajanog povrća, piletina ponekad, a u toku kišne sezone čak i termiti dolaze na trpezu… dok italijanska deca žive na tipičnoj zapadnjačkoj ishrani – pica, pasta, meso, sir, sladoled, zašećerena pića, žitarice (cerealije) itd. Bez iznenađenja, rezultati su pokazali da te dve grupe dece imaju drastično različit mikrobiom. Italijanska deca imaju tip bakterija koje su većinom iz grupe (razdela) Firmicutes dok deca iz Burkine Faso imaju većinski tip bakterija iz razdela Bacteroidetes. Odnos ta dva tipa bakterija u nama označava našu predispoziciju za gojaznost ili za vitalnost. Više od polovine bakterija u deci Boulpona pripada rodu Prevotella, a oko 20% rodu Xylanibcater. Ali ta dva roda, veoma bitna deci iz Afrike, uopšte ne egzistiraju u deci iz Firence!

Kada se miševima daju male doze antibiotika od rođenja, u njima se pravi selekcija Firmicutesa u odnosu na Bacteroiditetese. Stoga je na životinjama pokazana direktna povezanost između antibiotika i povećanja vrste bakterija koje su tipične za gojazne ljude.

Treba izdvojiti i da ljudi koji jedu hranu bogatu mesom imaju veći procenat Bacteroidesa (napomena: Bacteroides nije isto što i Bacteroidetes; Bacteroides je rod iz razdela Bacteroidetesa), a ljudi koji jedu više žitarica imaju veći procenat Prevotella roda bakterija (i Prevotella je rod iz razdela Bacteroidetesa).

Svakako da je velika količina šećera i masti u zapadnjačkoj ishrani ključna za epidemiju gojaznosti, ali upravo takav način ishrane i menja mikrobiom što direketno menja i proces varenja i ekstrakcije energije iz molekula hrane. Osoba koja ima više Bacteroidetes bakterija od Firmicutes bakterija može da konzumira više hrane i unosi veći broj kalorija bez povećanja telesne težine, dok osobe sa obrnutom proporcijom ta dva tipa bakterija “uzimaju” više energije iz hrane. Sve oko gojaznost se svodi na populacije ta dva razdela bakterija i njihov razvoj ili promenu odnosa (ili ekstremno – istrebljenje jedne od te dve vrste bakterija).

Pored studije navedene dve grupe dece, rađeno je još studija gde je deci i ljudima iz ruralnih delova sveta (npr. Južne Amerike) rađena analiza mikrobioma i pravilo je uvek isto – te grupe ljudi/dece imaju drugačije vrste i drugačiji odnos i broj bakterija od ljudi koji se hrane savremenom zapadnjačkom ishranom.

Osim ishrane koja oblikuje mikrobiom, velik uticaj ima korišćenje antibiotika. Samo jednom turom antibiotika dolazi do smanjenja velikog broja određenih rodova bakterija, a često i do potpunog istrebljena određenih vrsta ili rodova. A još važnije – telu je potreban duži period, nekad meseci ili godine, da vrati raznovrsnost i broj dobrih bakterija na stanje pre korišćenja antibiotika. Zvuči prenaglašeno, ali na žalost toliki uticaj antibiotici imaju na mikrobiom.

Odavno se koriste antibiotici u gajenju stoke, i pilići kojma se daju antibiotici dostižu 50% veću telesnu masu. Pored toga, studije u kojima se bakterije iz vitkog miša prebace u gojaznog miša pokazuju da taj gojazni miš gubi telesnu masu i dostiže normalnu težinu, iako unos hrane nije promenjem! Isto važi i obrnuto – bakterije iz gojaznog miša kada bivaju prenesene u vitkog, uzrokuju da vitki miš postaje gojazan iako ne jede više nego pre. Umesto rečenice “mi smo ono što jedemo” pravilnije je reći “mi smo ono što one jedu”, a “one” predstavljaju bakterije u nama. Slične studije su rađene i kod ljudi, i rezultati su obećavajući. Istraživač vrlo lako posmatrajući tipove bakterija kod osoba može da odredi (bez da vidi tu osobu), da li je u pitanju gojazna ili vitka osoba. Postoji velika razlika u mikrobiomu gojazni i vitkih.

U jednom eksperimentu istraživači su razvili sterilnog miša (poptuno bez bakterija u sebi) koji je rastao u izolacionom sterilnom šatoru. Tom mišu bez bakterija je davano 29% više hrane nego mišu koji je rastao u normalnim uslovima. Međutim iako je sterilni miš jeo skoro 30% više hrane, on je imao 42% manje masti u odnosu na drugog miša. Ukoliko se sterilnom mišu “prebace” bakterije iz stomaka drugog miša (preko transplanta stolice), on kreće da jede 27% manje hrane (jer sa tim novim bakterijama dobija više energije), kao i drugi miš, i pritom dolazi do povećanja procenta masti u telu za 60% u periodu od samo 2 nedelje. Ukoliko se sterilnom mišu prebace bakterije iz gojaznog miša ili gojazne osobe (čoveka), miš dobija duplo više na težini nego u slučaju kada mu se prebace bakterije iz miša koji nije gojazan.

Dosta različitih studija je rađeno, a još neke od zanimljivih su sledeće:

• Bebe u Kanadi kojima nisu davane ture antibiotika u prvoj godini života u 12-oj godini života imaju stopu gojaznosti od 18.2%. Kao kontrast njima, bebe koje su izložene korišćenju antibiotika u prvoj godini života imaju stopu gojaznosti od 32.4% što je skoro duplo više. Nakon što su rezultati istraživanja korigovani faktorima poput telesne težine prilikom rođenja i telesnom težine majke, oni i dalje ostaju statistički značajni kod muških beba, ali ne i kod ženskih beba. Bebe dečaci imaju 5 puta veću šansu da budu gojazni do 12-e godine ako koriste antibiotike, a takođe i 3 puta veću šansu da imaju previše visceralne masnoće koja je opasna za zdravlje.
• U studiji 27.000 danske dece koja su rođena od majki sa normalnom telesnom težinom, ona koja su koristila antibiotike u prvih 6 meseci imali su 54% veću šansu da budu gojazni sa 7 godina. Međutim zanimljivo je izdvojiti da korišćenje antibiotika kod dece čije su majke gojazne prilikom porođaja, uzrokuje da ta deca imaju duplo manje šanse da budu gojazna sa 7 godina. Stoga efekat antibiotika različito deluje kod dece sa različitim bakterijama u stomaku, jer deca rođena od gojaznih majki imaju različite bakterije od dece rođene od majki sa normalnom telesnom težinom.

Gojaznost nije uzrokovana viškom masti u ishrani, već manjkom vlakana. Konzumiramo 10x manje vlakana nego u prvom delu prošlog veka. Tako da se treba fokusirati na unos svežeg povrća, voća, i žitarica celog zrna. Jer vlakna su prebiotici – hrana za dobre bakterije.

Razna istraživanja i sa manjkom masti i sa manjkom šećera pokazaju da osoba može gubiti kilograme, ali često se ta dva trenda – niskomasna ishrana (veganska) i ishrana sa niskim procentom ugljenih hidrata (paleo ili keto dijeta) prenaglašavaju i označvaju kao ultimativna i konačna, što je svakako pogrešno. Nerealno je označavati bilo koji makronutijent “lošim” jer svaki ima veoma kompleksnu ulogu u organizmu i svaki je neopodan za normalan rad organa. Kao što navodi Alana Kolen u knjizi “10% Human” – označavanje ili masti ili ugljenih hidrata “lošim” je ekvivalentno rečenici “automobili ubijaju ljude” pri kojoj se ignoriše korist koju čovečanstvo ima od automobila i koliko su nam oni olakšali život. Bitno je kako ta mast ili ti ugljeni hidrati oblikuju naš mikrobiom i naše bakterije, a potom na koji način te bakterije vare našu hranu i koliko energije prave iz najsitnijih molekula. Ništa nije poptuno crno ili poptuno belo.

Sve u svemu, osim u slučajevima kada je neophodo korišćenje antibiotika tj. kada je potvrđena ozbiljnija infekcija bakterijama, njih ne treba koristiti jer će veliki broj dobrih bakterija da se uništi, a postoji i šansa da se potpuno ubiju određeni rodovi dobrih bakterija. Ako su te uništene bakterije krucijalne za metabolizam, varenje čoveka i imunitet čoveka, direktna posledica korišćenja antibiotika može biti iskorišćavanje više kalorija iz hrane, što će da rezultira u većem taloženju energije u vidu masti u telu.

Korišćenje antibiotika i dijabetes

Kada jedemo hranu, šećer koji unesemo se reguliše hormonom insulinom koji luči pankreas i zahvaljujući čijem dejstvu energija iz glukoze stiže do ćelija u telu.  Suviše šećera u jednoj dozi implicira da pankreas mora da luči više insulina da bi se održao stabilan nivo glukoze. Mogu nastati dva problema u toj vezi glukoze u krvi i pankreasa. Prvi je dijabetes tip I koji je označen kao autoimuna bolest u kojoj T ćelije napadaju proteine sopstvenog organizma odnosno napadaju beta-ćelije pankreasa koje luče insulin. Bolest može nastati u bilo kojem dobu života, ali najčešće se razvija od ranog detinjstva do kasnih tridesetih. Drugi je dijabetes tip II koji predstavlja insulinsku osetljivost u kojem ćelije ne reaguju pravilno na insulin.

Dijabetes tip I praktično onemogućava dotok energije do ćelija jer nema insulina koji bi dopremao energiju do njih. Osobe sa tipom I imaju visoku glukozu u krvi, ali njihove ćelije “gladuju”. Pošto bubrezi ne mogu da filtriraju previsoku glukozu u krvi, ona se luči iz tela kroz urin toliko često da dolazi do dehidratacije. Osobe sa tipom II imaju problema sa gojaznošću i obično se bolest javlja u kasnijem dobu života.

Postoji više hipoteza zbog čega nastaje dijabetes tip I. Iako su mapirani određeni geni koji daju veću predispoziciju deci sa dijabetesom, postoje i drugi faktori koji se povezuju sa problemom – hipoteza “higijene” (da živimo u previše sterilnom okruženju), virusi, manjak vitamina D, antitela iz mleka… Pored toga, veću verovatnoću za dijabetesom imaju deca koja su rođena carskim rezom (više o carskom rezu u poslednjem delu članka), dečaci koji su visoki i bebe koje u prvoj godini života vrlo brzo dobiju višak kilograma. Ti faktori su naveli Martina Blejzera da ih poveže sa poremećenim mikrobiomom u ranom životu. Zbog toga je zajedno sa Aleksandrom Livanos započeo istraživanja na miševima da bi proverio teoriju.

Na NOD miševima (Non Obese Mouse – miševi koji nisu gojazni) koji spontano razviju bolest koja je pandam dijabetesu tipa I kod ljudi, rađeno je istraživanje u kojem su miševi podrvrgnuti subterapeutičkom režimu ili pulsnom režimu antibiotika. Iako istraživanje nije potpuno kompletirano za vreme objavljivanje knijge “Missing Microbes”, preliminarni rezultati su pokazivali da je dijabetes tipa I ubrzan kod miševa koji su bili pod pulsnim režimom antibiotika, ali je to zapaženo samo kod miševa muškog roda. Čak i pre nego što je dijagnostikovan dijabetes, pankreas u miševima kojima su davani antibiotici je izgledao loše, sa pojačanim radom imunog sistema i upalnim ćelija koji su “cepali” ćelije koje proizvode insulin. Pronađeno je i da su imune ćelije u crevima izmenjene pod uticajem antibiotika. Ta otkrića pokazuju da abnormalna interakcija u crevima utiče na uništavanje pankreasa. Nedavno je pokazano i da pulsni režim antibiotika uzrokuje promene kompozicije mikrobioma pre nego što se razvije rani dijabetes. Svi efekti pulsnog režima antibiotika su bili jači od efekata subterapeutičkog režima.

Stoga je rani dijabetes kod dece oboljenje u kojem rano izlaganje antibioticima može biti ključni uzrok, bar u ubrzavanju bolesti. Svakako da miševi nisu ljudi, ali ti rani rezultati idu ruku uz ruku sa zaključcima stručnjaka da je veoma rizična rana promena mikrobioma dok se još uvek razvija imuni sistem deteta.

Rađeno je i veliko istraživanje u kojem je učestvovalo desetak univerziteta i istraživačkih institucija i u kojem je donet sledeći zaključak: osobe koje su u periodu od 15 i više godina pet ili više puta dobijali antibiotike kao terapiju, imaju 53% veće šanse da dobiju dijabetes tip II u odnosu na osobe koje su antibiotike uzele jednom ili nikad. Značaj istraživanja leži u tome što je obuhvatalo veliki broj ljudi – preko 170.000 obolelih od dijabetesa tip II, i 1.300.000 zdravih osoba, i to u periodu od 12 godina (od 2000. do 2012. godine). Utvrđeno je da je rizik od nastanka dijabetesa bio najveći kod onih koji su dobijali antibiotike “uskog spektra” (one koji ciljaju konkretne bakterije). Glavni istraživač studije dr Mikelsen je izjavio da je “istraživanje utvrdilo da su osobe obolele od dijabetesa tip II tokom 15 godina koristile mnogo više antibiotika u poređenju sa zdravim osobama”. Istraživači tvrde da njihovi rezultati “podržavaju mogućnost da korišćenje antibiotika povećava rizik od dijabetesa tip II, ali ti rezultati mogu i da se odnose na to da antibiotike više koriste pacijenti sa još nedijagnostikovanim dijabetesom, zbog povećanog rizika od infekcija”. Dr Mikelsen je dodao “iako se iz ovog proučavanja ne može izvući nedvosmislena uzročno-posledična veza, ovo otkriće povećava mogućnost da antibiotici mogu doprineti povećanju rizika od dijabetesa tip II“.

Osvrnuo bih se i na korišćenje insulina kao terapije koji je po svakoj logici pogrešan jer se slabi već oštećen i oslabljen pankreas koji već ne luči dovoljno insulina, jer kada se uzima sintetički insulin pankreas automatski luči još manje insulina što znači da se još više “uspavljuje”. Dosta ljudi je promenom ishrane (sa jako malo šećera i ugljenih hidrata ili potpuno bez šećera) rešilo svoje probleme sa dijabetesom, ali je industrija proizvodnje insulina tj. lečenja dijabetesa samo u SAD vredna 250 milijardi dolara, tako da medicinski saveti nikada neće biti fokusirani na ishranu ili rad na poboljšanju mikrobioma jer to direktno znači manju prodaju sintetičkog insulina. U XXI veku smo na žalost dužni da sami pronalazimo informacije značajne za naše zdravlje, jer je jako puno pogrešnih informacija zbog velikog novca koji je u igri kao i različitih lobija.

Uticaj izmenjenog mikrobioma na ekceme, astmu i alergije

Alergije nisu posledica neaktivnog imunog sistema, već upravo suprotno – posledica su previše aktivnog imunog sistema kada imuni sistem reaguje u slučajevima kada ne bi trebao da reaguje – na primer na molekule polena koji su potpuno bezopasni na naš organizam, ali ih imuni sistem prepoznaje kao opasne.

Još od kraja 80-ih godina su istražene prve veze između mikrobioma, alergija i astme. Istraživač Dejvid Strašan sa Univerziteta u Londonu je uočio da u porodicama sa blizancima mlađa braća ili sestre imaju manju stopu alergije na polen i povezanih alergija. Razlog tome je, po Dejvidu, što mlađa dece bolje “istreniraju” imuni sistem da napada samo patogene, a ne bezopasni polen ili druge alergene, a taj “trening” se dešava kada starija deca imaju različite infekcije ili bolesti što omogućuva imunitetu mlađe dece, koja su u interakciji sa starijom, da ojača. Ta hipoteza je označena kao “hipoteza higijene” koja je već spominjana i koja navodi da je suviše sterilan život podloga za alergije jer je imuni sistem neaktivan zbog sterilne sredine u kojoj ljudi žive.

Kasnije se fokus prebacio na modernu hipotezu higijene koja navodi da je problem taj što su deca izložena mnogo manjem broju mikroba kada žive u sterlinom okruženju. A upravo ti mikrobi iz okruženja (sa zemlje, životinja, predmeta) koji nisu štetni su ključni za pravilan razvoj i funkciju imunog sistema u mladosti. Jer kada imune ćelije ne reaguju na te bezopasne mikrobe pošto nisu izložene njima, one postaju hipersenzitivne na potpuno bezopasne stvari poput kikiriki putera, koštunjavog voća, prašine. Ili u gorem slučaju – imunitet počinje da napada ćelije pankreasa (dijabetes tip I), nervne ćelije (multipla skleroza), tirodinu žlezu (Hašimoto sindrom) itd. Svakako da to ne znači da dete treba da bude izloženo opasnim patogenima i opasnoj nečistoći, ali igranje u prirodi i u “kontrolisanoj” nečistoći može biti veoma važno u detinjstvu.

Studije pokazuju da rano izlaganje životu na farmi značajno smanjuje rizik od alergija i astme. Osim toga, potvrđeno je i da izloženost određnim mikrobima u toku trudnoće utiče na smanjenje alergijskih bolesti kod deteta, iako treba navesti da izloženost patogenu (virusu npr.) može biti veoma opasno u toku trudnoće. Još neka istraživanja pokazuju da:

• Lactobacillus salivarius LS01 pomaže kod atopijskog dermatitisa i može potpuno preokrenuti bolest kod neke dece. Ovu činjenicu sam pročitao u knjizi “Follow Your Gut” u januaru 2017. kada sam imao ekcem i ubrzo sam našao probiotike koji su imali navedeni bakterijski soj i mogu reći da mi se ublažio ekcem, iako me nije prošao; međutim razlog tome je taj što je moj ekcem bio uzrokovan kandidom (nisam još uvek znao uzrok tada), stoga bi bilo nerealno da me je prošao. Verovatno su ti probiotici delimično popravili bakterije u stomaku pa se kandida trenutno umirila i otuda se i ekcem malo povukao. Nije jednostavno naći probiotik koji ima Lactobacillus salivaruis, ali svakako postoji dosta probiotskih kompleksa koji ga sadrže.
• Kod životinja kada se poremeti mikrobiom, promovišu se problemi sa alergijama.
• Određene vrste mikroba mogu preokrenuti alergije na hranu kod miševa, a mogu je i sprečiti. Takođe određene vrste mikroba mogu i uzrokovati alegije na hranu.

Međutim kakva je tačno veza mikrobima i ekcema, i da li se bakterije u stomaku dece sa ekcemom razlikuju od dece koja nemaju problema sa kožom? Odgovor na ovo pitanje daje studija kineskih istraživača iz novembra 2016. godine, tako da su sledeća saznanja prilično savremena. Studija je rađena na 50-oro dece sa ekcemom i 51 detetom koje nije imalo ekcem, i skoro milion sekvenci visokog kvaliteta je analizirano (sekvenciranjem se mapiraju geni bakterija). Rezultati su jasno pokazali razliku između rodova bakterija kod dece sa ekcemom u odnosu na drugu decu. Deca sa ekcemom imaju povećan broj 5 rodova:

• Escherichia/Shigella
• Veillonella
• Faecalibacterium
• Lachnospiraceae incertae sedis
• Clostridium XlVa

Dok ostala deca imaju povećan broj 4 roda:

• Bifidobacterium
• Megasphaera
• Haemophilus
• Streptococcus

Određene vrste koje su povezane as atopijom (atopijski dermatitis je pratkično medicinski izraz za ekcem) i inflamacijom (upalom) su bile povećane kod dece sa ekcemom, a to su Faecalibacterium prausnitzii i Ruminococcus gnavus. Veće prisustvo vrste Akkermansia muciniphila kod dece sa ekcemom može smanjiti funkciju crevne barijere i tako povećati rizik u razvoju ekcema. Sa druge strane, vrste Bacteroides fragilis i Streptococcus salivarius, koje su poznate zbog antiupalnih svojstava su manje prisutne kod dece sa ekcemom.

Navedena različitost u kompoziciji crevne flore kod dece sa ekcemom predstavlja vezu između mikrobima i rizika od ekcema.

Sa obzirom da očigledno postoji razlika u mikrobiomu kod dece sa ekcemom, onda se lako može zaključiti da korišćenje antibiotika pogoršava simptome jer utiče na pogoršanje raznovrsnosti bakterija. Zlatni stafilokok (Staphylococcus aureus) je veoma bitna bakterija kod osoba sa ekcemom iz razloga jer skoro svi koji imaju ekcem imaju kožnu infekciju ovom bakterijom. Često se zlatni stafilokok označava i kao uzrok ekcema, međutim logičnije je da je u pitanju sekundarna infekcija – zbog češanja delova kože sa ekcemom slabi zaštitna barijera, stoga je dosta veća podložnost infekcijama na tim raščešanim delovima kože.

Iako ću verovatno jednom napisati članak koji se tiče isključivo ekcema jer sam kao mali imao problema sa ekcemima, kao i poslednjih par godina u dva navrata, ipak bih izdvojio da kortikosteroidi i antihistaminici donose više štete nego koristi. Mislim da kortikosteroidi nisu ni jednu osobu na svetu potpuno izlečili od ekcema, a to je najtipičnija i najviše korišćena terapija. Kortisterodi, osim što su vid hormonske terapije što po definiciji znači da pogoršavaju zdravlje, utiču na smanjenje imuniteta i otuda poboljšanje u simptomima, ali ne treba zaboraviti da je ekcem kao promena na koži posledica problema koji se nalazi u telu, a ne na koži. Ko god da je probao da koristi kortikosteroide zna da onog momenta kada se prestane sa mazanjem, ekcem se vraća i to često još u većoj meri. Moja logika je bila da se ne mažem uopšte kortikosteroidima i da se mučim dok god ne nađem uzrok, ali zato kada ga rešim da to bude pravo rešavanje, a ne prividno kao što je to slučaj kada se mažu kortikosteroidne kreme. Prilikom mazanja tih krema, mnogo je veća šansa za različitim infekcijama i bolestima jer je imunitet veštački uspavan. Može se napraviti sledeća analogija korišćenja kortikosteroida: to je isto kao kada se na autu probuši guma i upali se lampica na kontrolnoj tabli, i umesto da se zameni guma, mi zamenimo kontrolnu tablu ili zamenimo samo tu lampicu koja više neće svetleti. Ona više ne gori iako problem i dalje postoji – stvorena je lažna slika rešenog problema. Sa druge strane antihistaminici utiču na smanjenje histamina koji je imunološki odgovor na različite rekacije ili molekule. Tako da su i oni vrsta uspavaljivanja imuniteta, i opravdani su samo kod trenutnih alergijskih reakcija kod ljudi koji su alergični na namirnice bogate histaminom.

Informacije radi, navešću još da su uzroci mog ekcema bili nedostaci mikronutrijenata i da kada bih u detinjstvu krenuo sa uzimanjem multivitanskih kompleksa da bi me ekcem prošao (na svakih par godina sam imao problema), dok je pre par godina (početak 2014) uzrok bila anemija i loša krvna slika, a poslednji put (kraj 2016 – prvi deo 2017) kandida i verovatno određene bakterije. Tako da ekcem, nasuprot definiciji dermatologa, uvek ima uzrok; problem je samo pronaći ga jer dijagnostikovanje može biti iscrpljujuće. Krvna slika, test na gljivice (kandidu) i test na različite bakterije je uvek dobar početak u traženju uzroka ekcema, a biorezonantna dijagnostika (jedino je nemački aparat Bicom sertifikovan i jedini čiji rezultati su nedvosmisleno validni, pošto sam se testirao više puta sa različitim biorezonantnim i kvantnim aparatima) je takođe od velike pomoći jer može skratiti veliki broj laboratorijskih testova. Svakako da su rad na poboljšanju dobrih bakterija (povećan unos dijetskih valakana), korišćenje kvalitetnih probiotika sa velikim brojem i sojeva i pojedinačnih bakterija (preko milijardu; dok nije problem naći i probiotike koje u kapsuli imaju i preko 20 ili 40 milijardi živih bakterija), i kvalitetna ishrana (bez šećera, konditorskih proizvoda i industrijske hrane) ključni u borbi sa ekcemima. Drugo polje fokusa može biti jetra i nataloženi teški metali u organizmu.

Veza korišćenja antibiotika i pojave autizma kod dece

Autizam je bolest koja je prvo opisana 1943. godine od strane dr Leo Kanera. Bila je veoma neuobičajena. Danas, jedno od 65-oro dece ima autizam ili ASD (Autism Spectrum Disorder – spektar autističnih poremećaja). Iako se spominje preterana dijagnoza, bolest je u svakom slučaju utrostručena ili učetvorostručena od 60-ih godina. Spektar autističnih poremaćaja podrazumeva poremećaje kod dece koja normalno funkcionišu pa do one dece koja su najviše poremećena. Mozak autistične dece funkcioniše drugačije u odnosu na mozak dece bez te bolesti.

Kao i sa drugim “modernim bolestima”, postoje razne teorije koje povezuju autizam sa toksinima u hrani, sa vodom, kvalitetom vazduha, izloženosti hemikalijama, pesticidima u toku trudnoće i određenim karakteristima očeva. Ali ništa još uvek nije potvrđeno. Jedna od teorija je svakako da mikrobi utiču na rani razvoj mozga i da ukoliko dođe do poremećaja mikroba (korišćenjem antibiotika) da se to može odraziti na mozak.

Stomak sadrži 100 miliona neurona, slično koliko i mozak moždanih ćelija. Ti neuroni se nalazi između mišića digestivnog trakta gde se oni kontrahaju i mešaju sadržinu probavnog trakta. Signali neurona idu direktno do mozga, ali te nervne ćelije mogu da osete šta se dešava u stomaku – na primer da li je “naduvan”. Kompleksna mreža nervnih završetaka na zidu creva šalje signale do mozga preko vagus nerva. Studije na miševima pokazuju da signali iz stomaka do mozga utiču na razvoj kognitivnih sposobnosti i na raspoloženje. Ti neuroni, kao deo enteričog nervnog sistema (“mozak” stomaka) je u stalnom kontaktu sa mikrobima stomaka. Postoji ogromna količina “razmene informacija” u toj vezi. Stomak sadrži ćelije koje proizvode neurotransmitere – serotonin, koji reguliše učenje, raspoloženje i san. Većina ljudi misli da se serotnin proizvodi u mozgu, međutim 80% serotonina se proizvodi u neuroendokrinim ćelijama u stomaku. A bakterije stomaka su u vezi sa tim neuroendokrinim ćelijama. Takođe, veliki broj mikroba u stomaku proizvodi hemijske supstance koje su neophodne mozgu u razvoju da bi funkcionisao pravilno.

Zbog čega je bitna konekcija stomak – mozak? Bitna je iz tog razloga da kada se koriste antibiotici da dolazi do promene kompozicije i broja bakterija u stomaku čime dolazi do promene u proizvodnji serotonina, a to za posledicu ima promene u mozgu. Može i dalje postojati “komunikacija” mikroba, zidova stomaka i mozga, ali to može biti “pogrešan jezik” kako navodi Martin Blejzer. Kod odraslog čoveka to ne mora izazvati bitnije posledice, ali kod deteta u razvoju to može biti krucijalno. Studije su pokazale da se kod dece sa autizmom nalaze abnormalne količine serotonina u krvi. Poznato je da antibiotici imaju uticaj na metabolizam (gojaznost) i imunitet (dijabetes tip I i astma), tako da nije teško povezati njihovo korišćenje sa uticajem na razvoj mozga.

Autizam se povezuje i sa bakterijama Clostridium difficile (čest uzrok dijareje), preciznije Clostridium tetani. Clostridium tetani obično uzrokuje infekciju u mišićima, ali postoje naznake da ako ta bakterija dospe do creva, može da bude okidač za pojavu autizma. U knjizi “10% Human” se navodi primer majke i deteta gde je dete nakon dosta antibiotika zbog upale uha bilo inficirano Clostridium tetani bakterijom nakon čega je detetu dijagnostikovan autizam zbog čega je majka i pretpostavila da je uzrok upravo ta bakterija. Ta bakterija proizvodi neurotoksine koje dolaze do mozga. Sa obzirom da je dete bilo vakcinisano na Tetanus (Clostridium tetani je uzrok Tetanusa) bilo je teže pokazati da je dete inficirano, ali kada je test pokazao ogroman broj antitela bilo je jasno da je došlo do infekcije, a razlog može biti samo oslabljen imunitet prevelikim korišćenjem antibiotika.

Majka je bila uporna u traženju odgovora i to je trajalo dve godine i tek kada je posetila 37-og doktora, Ričarda Sendlera, naišla je na razumevanje i na nekoga ko je hteo da ispita teoriju. Doktor je pristao da detetu prepiše dodatnu dozu antibiotika u trajanju od 8 nedelja sa ciljem da se ubije Clostridium tetani. Nakon par dana od početka ture antibiotika dete je postalo hiperaktivnije što je označavalo pogoršavanje simptoma, međutim kasniji razvoj događaja je zapanjio i samog doktora. Par nedelja od početka terapije dete je počelo sa razumevanjem onoga što mu je majka govorila, prvi put nakon tri godine. Postao je mirniji, ljubazniji i počeo je da govori određene reči koje je naučio pre bolesti. Oblačio se i nije grizao svoju majicu što je radio do tada.

Svakako da primer jednog dečaka ne može biti dokaz uzročno-posledične veze, ali navedeni primer može biti dokaz da problem autizma leži u stomaku. Doktor Sidnej Fajngold je posvetio karijeru anaerobnim bakterijama (one koju mogu da žive bez prisustva kiseonika) i nakon slučaja sa detetom i dr Ričardom urađena je studija na 11-oro dece sa autizmom i dijarejom. Cilj nije bio da se pokaže terapijski uticaj antibiotika već da se pokaže i dokaže postojanje navedenog koncepta. Rezultati nakon početka terapije su bili dramatični, kao i u prvom slučaju. Deca su pravila kontakt očima, igralili su se normalno i koristili su jezik da se izraze. Postali su manje opsednuti određenim predmetom. Iako su i kod prvog deteta i u studiji sa 11-oro dece simptomi došli na početne nakon završetka korišćenja antibiotika, navedena saznjanja su pionirska u misteriji autizma. Zanimljivo je da antibiotici pomažu u navedenom slučaju, iako su možda antibiotici i glavni krivci za izazivanjem autizma.

Često se navodi da su određene vakcine (MMR najčešće) okidač za autizam. Kada se razmotri prethodni primer koji pokaze vezu bakterija i autizma, može se razumeti i princip zbog kojeg vakcina može biti okidač. MMR vakcina služi kao imunizacija protiv malih boginja, zaušaka i rubeola, i može biti da ukoliko dete sa oslabljenim imunim sistemom primi vakcinu, da umesto zaštite u stvari može biti inficirano oslabljenim virusom koja može biti uzrok autizma. Postavlja se pitanje da li su vakcine spasile više dece od autizma (što je nemoguće izmeriti) ili su uzrokovale više slučajeva autizma. Siguran sam da je prvo slučaj, jer se često previde činjenice da su vakcine spasile stotine hiljada ili milione dece od raznih infekcija ili bolesti, a da su ređi primeri kada vakcina uzrokuje određenu bolest. Jer uvek će medijima i javnosti biti zanimljiviji pojedinačni (tragični) slučajevi i sigurno da naslov u novinama “vakcinisanjem dece u Beogradu potencijalno spašeno 20.000 dece od 3 zarazne bolesti” nikako ne može prodati novinskih primeraka koliko i “dete dobilo autizam nakon primanja MMR vakcine”. Međutim svakako da je opravdana zabrinutost roditelja prilikom primanja vakcina jer niko ne može biti 100% siguran da neće doći do komplikacija. Ali nažalost to je slučaj sa svim farmaceutskim proizvodima.

Uticaj antibiotika na širenje kandide

Kandidu nazivaju bolešću modernog doba iako reč “bolest” verovatno nije najprikladnija – pravilnije je reći stanje. Kandida je gljivica koja je rod kvasnica, i otkrivena je 1923. godine. Toliko je rasprostranjena da se navodi da je u povećanom broju ima 70% ljudi, dok je na Wikipediji navedeno da je u ustima i u crevima kandida izolovana kod 40-60% ljudi. Kandida je uobičajen stanovnik naših creva, respiratornog trakta i ženskog polnog organa, i kod zdravih i kod nezdravih osoba. Čovek ne može da se “inficira” kandidom ili da “zaradi” kandidu, već problem nastaje kada se kandida proširi u crevima ili kada dođe do kandidijaze u ustima ili na vagini. Takođe, kandida može biti u tri oblika – u obliku kvasnice, u “hypae” obliku kao i “pseudohypae” obliku. U poslednja dva oblika ima filamente – nastavke. Hypae i pseudohypae oblici su napredniji i opasniji. Tranzicija se dešava zbog promena u temperaturi, koncentraciji ugljen dioksida, nutrijenata i pH vrednosti (kiselosti) u crevima. Verovatno je promena u pH vrednosti glavni uzrok da kandida pređe iz kvasnice u hypae ili pseudohypae oblik. Postoji preko 50 tipova kandide, a najčešći je Candida albicans.

Naveo sam pretodno da je glavni uzrok (ili možda i posledica nekog drugog uzroka) mojih problema sa ekcemom bila upravo kandida, zbog čega sam pročitao sve što sam mogao da nađem na Internetu, i probao sam veliki broj prirodnih načina lečenja. Probao sam keto dijetu, kao i višemesečnu dijetu bez šećera sa malo složenih ugljenih hidrata, veliki broj probiotika i prirodnih antimikotika (antimikotici ubijaju gljivice, ne bakterije), i nakon svega mogu reći da i dalje nisam skroz siguran da li je kandida naš neprijatelj ili naš saveznik. Na određenim mestima sam nalazio (Medicinski medijum je zanimljiva knjiga koja iako sadrži dosta neosnovanih informacija i verovanja, ima i dosta dobrih tačaka koje treba razmotriti) da se kandida javlja kao sekundarni problem, odnosno da nas ona na neki način štiti zbog nekog drugog problema – skrivene bakterije ili određenog upalnog procesa u telu. I nije mi teško da pojmim to, jer je činjenica da ogroman broj ljudi jako teško rešava probleme sa kandidom, što može biti znak da je fokus usmeren na pogrešnu stvar. Iako se moj ekcem u većoj meri povukao vrlo brzo nakon što sam počeo da smanjujem kandidu u crevima, čitavih pola godine je bilo potrebno da se on skroz povuče iako sam bio veoma disciplinovan sa ishranom. Međutim neću se previše osvrtati na polemiku oko toga, jer kandida zaslužuje čitav članak. Smatram samo da je bitno napomenuti da tipičan vid lečenja nije baš efikasan, i mislim da je velika greška što se voće izbacuje iz ishrane! Voće jača imuni sistem što je esencijalno u borbi protiv kandide. Pored toga, fruktoza iz voća se zadržava samo par minuta u želucu i ne ide u creva, tako da kandida ne dobija priliku da se hrani šećerom iz voća kako se obično misli.

Svakako da je činjenica da je glavni uzrok širenja kandide korišćenje antibiotika. Verovatno je kandida, pored dijareje, najčešća posledica ture antibiotika. Proces je jednostavan – bakterije u našim crevima sprečavaju širenje kandide, međutim kada antibiotik ubije deo tih dobrih bakterija, kandida “bez otpora” kreće svoje širenje. Kandida, iako sam naveo da može biti da je sekundarni problem, dokazano i sama uzrokuje razne probleme, oko toga ne postoji polemika. Glavni je da oštećuje zaštitni sloj creva, međutim ne dospeva u krv kako se navodi u mnogim izvorima. Kandida u krvi je veoma ozbiljno kliničko stanje i taj slučaj se viđa samo kod ljudi sa jako oslabljenim imunim sistemom. Najčešći problem koji kandida uzrokuje jeste da ispušta toksine koji odlaze u razne delove tela. Upravo ti toksini su bili uzrok ekcema na mojoj koži jer ljudi koji su ekcemski tip izbacuju toksine preko kože (to je i razlog zbog čega nisam imao nikakvih digestivnih problema niti dijareju, što većina ljudi sa kandidom ima pošto se kod većine ljudi ti toksini oslobađaju kroz digestivni trakt). Razlog umora, depresije, pomućenosti uma, su upravo ti toksini koji dospevaju do mozga. Kada se krene sa ishranom za kandidu ili kada se koriste prirodni antimikotici može doći do pomućenja i glavobolja, a razlog je jer kandida koja se naglo uništava luči veću količinu tih toksina koji pronalaze put do raznih delova tela.

Stoga je veza antibiotika i kandide i gljivičnih infekcija veoma tesna, i antibiotici su glavni razlog za početak širenja kandide. Drugi razlog je oslabljen imuni sistem u određenom periodu (to je bio slučaj kod mene) kada kandida može da “napadne” jer je oportunista – čeka svaku priliku da napadne kada mikrobiom u crevima slabi. Najbitnije je imati zdrav odnos dobrih i loših bakterija u stomaku, i dok god postoji zdrava raznovrsnost i dovoljan broj dobrih bakterija, kandida će obavljati svoju uobičajenu funkciju i neće izazivati veliki spektar problema. Kandida je još jedan razlog koji treba dobro razmotriti pre nego što se krene terapija sa antibioticima.

Najčešći antimikotici koji se koriste su Nystatin i Diflucan (Fluconazole). Nistatin je dosta slab stoga je potrebno dosta dugo korišćenje, zbog čega ga verovatno ni ne treba koristiti, dok je Diflukan dosta jak i jetra mora dosta pojačano da radi da bi se oslobodila toksina, zbog čega enzimi jetre AST i ALT mogu biti povišeni. Kandida vrlo brzo postaje rezistentna i jedna studija je pokazala da kada kandida razvije biofilm onda postaje 1024 puta rezistentnija na uobičajene antimikotičke lekove. To je i glavni razlog zbog čega problemu sa kandidom uvek treba pristupiti na prirodan način, jer postoji nekoliko zaista jakih prirodnih antimikotika kao što su beli luk, divlji origano, kokosova mast i čaj Taheebo (Pau d’Arco) koji ne ubijaju dobre bakterije u stomaku.

Mikrobiom i multipla skleroza

Bakterije u probavnom traktu i multipla skleroza imaju veoma čvrstu konekciju, pokazuju dve studije. Multipla skleroza je bolest u kojoj imuni sistem napada mijelinski omotač neurona čime uzrokuju tremor (podrhtavanje), umor i kognitivne probleme, pored drugih simptoma. Bakterije koje se u većem broju nalaze kod obolelih od multiple skleroze menjaju bela krvna zrnca (leukocite) na takav način da one kao posledica toga napadaju sopstvene ćelije među kojima su i nervne ćelije, pokazuje studija koja je nedavno objavljena. Druga studija pokazuje da mišu u kojeg su prebačene bakterije iz ljudi sa multipla sklerozom ima veće šanse da i sam razvije multipla sklerozu nego ukoliko mu se prebace bakterije iz zdravih blizanaca ljudi sa multipla sklerozom.

Navedena je veza koja pokazuje da bakterije u stomaku utiču na neurone, i istraživanja na tu temu se povećavaju, tako da postoji konzorcijum (udruženje više ustanova) koji je posvećen što boljem razumevanju koji mikrobi štite od multiple skleroze, a koji utiču na pojavu multiple skleroze.

U prvoj studiji, koju je predvodio Serđo Brancini analiziran je mikrobiom 71-og pacijenta sa multipla sklerozom i mikrobiom 71-og zdravog čoveka. Pronađeno je da su bakterije Acinetobater i Akkermansia mnogo češće kod pacijenata sa multipla sklerozom, a veoma retke kod zdravih ljudi. Stoga je ta studija samo potvrda prethodnih studija koje su pokazale razliku mikrobioma pacijenata sa multipla sklerozom i mikrobioma zdravih ljudi. Međutim u nauci je osnovni postulat da korelacija ne implicira uzrok, i bitno je nedvosmisleno dokazati šta je uzrok, a šta posledica. Ranije studije nisu dokazale da je poremećen mikrobiom uzrok multipla skleroze, jer može biti da je on u stvari posledica. Ali tim Serđa Brancinija je otišao korak dalje da bi dokazali šta je uzrok. Oni su stavili Acinetobactaer i Akkermansia bakteriju u krv zdravog čoveka. Te bakterije su povećale ćelije koje aktiviraju napade imunih ćelija (T pomoćne ćelije), a smanjile ćelije (regulatorne T ćelije) koje umiriju nagli odgovor imunog sistema među koje spadaju autoimuni “napadi” kao što je slučaj kod multipla skleroze kada telo napada nervne ćelije.

Pored toga, pronađene su još neke veze među kojima i da najmanje jedna vrsta Acinetobacter bakterije ima molekule na svojoj površini koje oponašaju mijelin – omotač nervrni ćelija koje imuni sistem napada kod multipla skleroze. To pokazuje da bakterije mogu uzrokovati odgovor imunog sistema koji takođe napada i sam mijelin.

U drugoj studiji koja je rađena na nemačkom Maks Plank Institutu Neurobiologije i koju je predvodio Harmut Vekerle, studirano je 34 para blizanaca kod kojih je jedna osoba zdrava, a druga (blizanac) sa multipla sklerozom. Na taj način mogu da se isključe (ili drastično smanje) genetski faktori. Transplatacijom (prebacivanjem) mikrobioma iz osobe sa multipla sklerozom u stomak miša (koji je predodređem za multipla sklerozu) i sam miš u većoj meri razvija multipla sklerozu, dok mikrobiom iz zdravog blizanca nije imao takav efekat kod miša.

Veza stomak – mozak i uticaj mikrobima na depresiju i mentalno stanje

Veza stomak – mozak je verovatno najbitnija povezanost mikrobioma koja je otkrivena. Naučnici od nedavno nazivaju mikrobe u stomaku našim “drugim mozgom”, i taj naziv uopšte nije prenaglašen. Često kažemo “imam osećaj u stomaku”, i ta rečenica sada ima mnogo veće, šire i tačnije značenje. U delu o autizmu je navedeno da stomak sadrži 100 miliona neurona i da signali neurona idu direktno do mozga. Nervne ćelije mogu da osete šta se dešava u stomaku jer kompleksna mreža nervnih završetaka na zidu creva šalje signale do mozga preko vagus nerva.

Kako je moguće da sitni mikrobi utiču na kompleksan i udaljen organ poput mozga? Taj malo verovatan koncept da mikrobi utiču na ponašanje i neurološku funkciju domaćina je potvrđen. U knjizi “This Is Your Brain On Parasites” postoji veliki broj neverovatnih primera u kojima paraziti praktično kontrolišu  postupke domaćina.

Toxoplasma gondii je zanimliv parazit jer ga i veliki broj ljudi ima u sebi. Toxoplasma gondii, kada zarazi miša toliko menja njegovu psihu da miš počinje da bude opsednut mirisom mokraće nikog drugog nego same mačke! Sledeći postupak je jasan – on praktično traga za mačkom, umesto da beži od nje. Svakako da završava u utrobi mačke kada ga ona pojede, a razlog te funkcije parazita da “hipnotiše” miša je iz razloga jer Toxoplasma živi u utrobi mačke. To je njen životni ciklus, a miš je bitan deo tog ciklusa. Iz navedenog primera se vidi moć parazita koji iz stomaka uspeva da kontroliše funkciju, ili deo funkcije mozga. Link ka studiji možete pronaći pod rednim brojem 23. ispod literature.

Toxoplasma je čest parazit i kod ljudi, samo što ne uzrokuje veće probleme. Navodi se da je preko 30% svetskog stanovništva zaraženo Toxoplasmom, a čak 84% žena Pariza je testirano sa pozitivnim rezultatom pri porođaju. Razlog tome je verovatno pariski trend kućnih ljubimaca koje su mačke. Prilikom porođaja se radi test na Toxoplasmu jer prisustvo ovog parazita može biti opasno po bebu.

Zanimljivo je da Toxoplasma ima drugačije dejstvo na muškarce i žene. Inficirani muškarci su manje fini, imaju manje moralne norme, više sumnjaju, više su ljubomorni i manje sigurni. Dok žene koje su inficirane imaju prijatne posledice: više su opuštene, više veruju, “toplijeg” su srca, više su sigurne u sebe i odlučnije nego žene koje nisu inficirane parazitom. Zaista je zapanjujuće da isti parazit ima tako suprotno dejstvo na različit pol kod ljudi. Međutim zajedničko i za muškarce i za žene je snižena koncentracija. Tim istraživača iz Praga je pokazao da inficirani Toxoplasmom imaju tri puta veću šansu za saobraćajnom nezgodom, dok studija u Turskoj pokazuju da je šansa  za saobraćajnom nezgodom inficiranih četiri puta veća.

Naučnici su želeli da razumeju da li Toxoplasma utiče na ljude koji nemaju psiholoških problema. U Danskoj je rađena studija gde je od 45.000 dece uzet nivo serumskog antiteta Toxoplasma gondii parazita da bi se bolje razumela veze prenošenja parazita sa majke na dete. Pošto deca nisu formirala antitela do trećeg meseca života, nivo antitela odražava imuni odgovor majke. Tako da su naučnici bili u mogućnosti da pasivno istraže majke i to ne samo njihov status infekcije nego i stadijum infekcije, jer visok nivo antitela pokazuje težu infekciju. Potom su analizirani registri uzroka smrti u Danskoj, registri Nacionalne bolnice Danske i registri Danskog centralnog psihijatrijskog istraživanja da bi se napravila korelacija između infekcije i samopovređivanja u koje spada i samoubistvo.

Rezultati su bili jasni. Žene sa Toxoplasma infekcijom su 54% sklonije samoubistvu i duplo sklonije u realizaciji samoubistva. Te žene su takođe bile sklonije nasilnim samoubistvima (korišćenje noža, pištolja), nego korišćenju pilula za samoubistvo. Istraživanje je pokazalo još alarmantije rezultate: rizik od samoubistva je u pozitivnoj korelaciji sa nivoom infekcije. One žene sa najvećim nivoima antitela su 91% sklonije samoubistvu od žena koje nisu inficirane. Konekcija između parazita i samoubistva važi i za žene koje nisu imale psihičkih problema ili naznaka psihičkih oboljenja i među njima je 56% veća šansa da se počini samoubistvo.

Infekcija Toxoplasmom nije jednostavna i ne dešava se samo prilikom dodira mačke, međutim za one koji imaju mačku kao kućnog ljubimca veoma je važna higijena i oprez sa stolicom mačke jer upravo preko stolice mačke koja može doći u dodir sa hranom parazit može da zarazi čoveka.

Drugi parazit čije dejstvo takođe deluje neverovatno jeste Ophiocordyceps gljiva koja napada mrave. Nju nazivaju i “zombi mrav gljiva”. Kada mrav traga za hranom, gljiva ga inficira i vrlo brzo se širi u organizmu mrava. Ćelije gljive u mozgu mrava ispuštaju hemikalije koje “hakuju” njegov CNS i ono što se posle toga dešava nalik je sceni iz filma. Mrav postaje zombi iz razloga jer se penje na vrh lista ili grane i ostaje tu dok ga gljiva ne ubije. Nakon toga se gljiva razvija iz leđa mrava i na taj način se širi i opet napada nove mrave.

Navedena dva primera (pored ostalih studija i dokaza) ilustruju da mozak nije izolovan organ kako se ranije mislilo, i interakcija između domaćina (čoveka) tj. njegovog mozga i mikrobioma je kompleksna. Mikrobiom u crevima utiče na različite aspekte metabolizma proizvodnjom metaboličkih prekursora hormona i neurotransmitera i direktnom proizvodnjom aktivnih metabolita. Simbiotičke bakterije imaju kapacitet da utiču na sistemski imuni sistem, kako je i navođeno ranije, i tako mogu uticati na to kako će imuni sistem dalje da deluje zajedno sa nervnim sistemom. Enterički nervni sistem je direktno povezanom sa centralnim nervnim sistemom (vagus nervom) što predstavlja direktnu neurohemijsku vezu za signale imunog sistema probavnog trakta do mozga.

Postaje sve prihvaćenije da psihijatrijske i neurološke bolesti egzistiraju sa patologijom gastrointestinalnog trakta. Među bolesti spadaju šizofrenija, autizam, neurodegenerativne bolesti i depresija. Nedavna istraživanja pokazuju da mikrobiom stomaka utiče na neurološku funkciju kod ljudi obolelih od neuroloških bolesti – na raspoloženje i ponašanje među koje spada i depresija, anksioznost, ali i izbor (atrakcija) partnera.

Anksioznost nije jedino ponašanje koje je uzrokovano signalima koje šalju simbiotičke bakterije. U studiji u kojoj su korištene Lactobacillus rhamnosus bakterije u lečenju miša je zapaženo da je taj miš pokazivao smanjene znake ponašanja koje se vezuje za depresiju, kao što je forsirani test plivanja u kojem se miš ubaci vodi i prati se vreme koliko brzo odustane od plivanja. Taj primer sam nalazio i u knjizi i vreme “borbe za životom” u vodi označava u kojem stadijumu depresije se miš nalazi; depresivniji miševi će mnogo brže odustati od plivana. Slična studija je ona u kojoj miša odvode od majke u određenom trajanju svakog dana i zapaženo je da nakon tretmana Bifidiobacterium infantis miševi pokazuju smanjene znake depresije. Bifidiobacterium infantis je rezultirao u sličnoj redukciji depresivnog ponašanja i u forsiranom testu plivanja. Ta istraživanja sugerišu da kompozicija i funkcija mikrobioma aktivno oblikuje ponašanje odraslih životinja.

Detaljne studije na ljudima tek predstoje, ali uz sva dosadašnja saznanja i eksperimente na životinjama, koje vrlo često imitiraju efekte koji se zapažaju i kod ljudi, može se zaključiti da su depresija i druga neurološka stanja, bar delimično uzrokovana promenom ili disbalansom mikrobima u probavnom traktu. Nervoza, stres i loša dešavanja u životu utiču na pogoršanje bakterija u stomaku, tako da je jedna od mogućih implikacija upravo disbalans dobrih bakterija koji se dalje prenosi na lošije raspoloženje ili potencijalno depresiju.

Deca rođena carskim rezom imaju veći rizik od alergija i ekcema 

Ova tema je vrlo bitna jer je vrlo malo poznato da postoji ogromna razlika u tome da li će dete da se rodi uobičajenim porođajem ili carskim rezom. Beba se u stomaku majke razvija u sterilnoj sredini (postoje određene studije koje pokazuju mikrobe u amniotskoj tečnosti ili placenti, ali te studije još nisu konačne) i začetak mikrobioma se dešava upravo pri porođaju. Postoje potvrde da se mikrobiom majke menja pre nego što treba da se porodi – određene Lactobacillus bakterije postaju dominantne na vagini majke. Te bakterije pripadaju grupi bakterija koje utiču da se više energije iskorištava iz nutrijenata kojima će se beba hraniti. Evolucija čoveka je uticala na tu pojavu da bi se osigurao bolji napredak i napredniji razvoj bebe.

Kada se beba rađa i kada “izlazi” na svet ona biva prekrivena velikim brojem tih Lactobacillus bakterija koje služe kao podloga daljem razvoju mikrobioma koji se dešava narednih par godina. Svi njeni delovi tela, usta, nos, lice, ruke i noge, bivaju prekriveni tim prvim slojem bakterija. Međutim šta se dešava kada se beba rodi carskim rezom? Prve bakterije sa kojima beba dolazi u dodir su bakterije sa rukavica babice koja je obavila porođaj, što znači ne baš sjajan početak u formiranju mikrobioma.  Umesto bakterija sa svoje majke, bebine prve bakterije po telu postaju bakterije iz bolničke sobe. A te bakterije koje beba dobija sa vagine majke služe kao protekcioni sloj u tom ključnom prvom periodu života.

Bakterije beba rođene normalnim putem liče na kompoziciju bakterija sa vagine majke, dok su bakterije beba rođene carskim rezom mnogo sličnije bakterijama koje se nalazi na koži čoveka. Deca rođena carskim rezom imaju višu stopu rizika od različitih bolesti – gojaznosti, alergija na hranu i atopijskih bolesti (ekcema). Ja sam rođen carskim rezom i do 12-e godine sam imao problema sa astmom/bronhitisom i ekcemima. Moja sestra je rođena normalnim putem i nikada nije imala problema sa astmom niti ekcemom. Sumnjam da je u pitanju slučajnost jer ipak imamo isti genetski “materijal”.

Svakako da je carski rez u određenim slučajevima neophodan da bi se osiguralo zdravlje majke i deteta, ali problem jeste trend u mnogim državama u kojima majke biraju carski rez iz praktičnih razloga. Verovatno nisu svesne da čine đavolju uslugu svom detetu. Logično je da kada se ide protiv prirode, da moraju postojati neke posledice.

Međutim za one koji su svesni rizika carskog reza, a ne mogu da ga izbegnu, postoji rešenje. Praksa koja se od nedavno praktikuje jeste da se prilikom rođenja carskim rezom na dete (na sve delove tela, uključujući i usta) namerno nanese sloj bakerija sa vagine majke. Na taj način se imitira prirodni porođaj. Rob Knajt, autor knjige “Follow Your Gut” koji je u knjizi i pisao o ovom problemu, je upravo na taj način postupio prilikom rođenja ćerke koja je morala da bude rođena carskim rezom.

Jedna zanimljivost je da je u studijama u kojoj su na dnevnoj bazi praćeni mikrobiomi dece (analizom stolice) pokazano da nakon ture antibiotika zbog infekcija uha mikrobiom te dece izgleda mnogo sličnije mikrobiomu medveda, a zatim i majmuna! Razlog tome je što životnije imaju prostiji mikrobiom zbog jednolične hrane koju jedu (uglavnom meso), a tura antibiotika ubija veliki broj bakterija i kod još uvek nerazivjenog mikrobima dece to ima dramatične posledice. Nakon par nedelja od završetka uzimanja antibiotika detetu se vraća crevna flora koja podseća na crevnu flora odraslog čoveka.

Dojenje takođe igra ulogu u razvoju deteta, jer mleko majke sadrži ciljane bakterije i imune ćelije koje pomažu u razvoju mikrobioma i jačanju imuniteta deteta. Bebe koje se ne doje već koriste zamenska mleka imaju dosta slabiji imuni sistem i podložniji su mnogim bolestima jer zamensko mleko nema povoljne majčine bakterije i imune čestice. Ako je majka primorana da daje zamensko mleko, ono mora imati oligosaharide (vrsta šećera), koji su esencijalni za zdravlje bebe jer ti oligosahardi hrane bakterije u bebinom stomaku i na taj način promovišu razvoj zdravog mikrobioma.

Transplatacija mikrobima – budućnost moderne medicine?

Na zapadu se već godinama primenjuje “transplatacija mikrobioma”, proces koji izaziva određenu vrstu zgrožavanja. Međutim taj proces se pokazao kao najefikasniji i jedini efektivan metod lečenja sindroma propustiljiv creva (IBS), Kronove bolesti (ulcerativni kolitis) kao i dijareje koja ljude muči mesecima ili godinama. Uprošćen opis je da se deo stolice zdravog čoveka (stolica čoveka se sastoji od 70% živih bakterija iz stomaka) kroz pilulu prenese u stomak bolesne osobe. Stroge kontrole zbog potencijalnih zaraza svakako prethode procesu. Ko bi rekao da “proizvod od nazad” zdravog čoveka može efikasnije da izleči bolesnog čoveka nego gomila farmaceutskih proizvoda, a da uopšte nije u pitanju naučna fantastika već tretman koji je dokazan.

Naše zdravlje je u našim rukama, tačnije u našem stomaku

Što raznovrsniji mikrobiom čovek ima, to je on zdraviji i to mu je imuni sistem jači. Mikrobiom se proširuje i jača ishranom – konzumiranjem vlakana, izostankom stresa koji ubija dobre bakterije i ne uzimanjem antibiotika koji su atomske bombe za dobre bakterije u stomaku. Rastući trend korišćenja antibiotika u prethodnim decenijama ide ruku uz ruku sa rastom mnogih bolesti XXI veka, tako da dva puta treba razmisliti pre nego što se sledeći put krene sa turom antibiotika. Korišćenje antibiotika je opravdano samo u slučaju kada se potvrdi prisustvo bakterije, i ne treba gubiti iz vida da većina prehlada i upala uzrokuje virusna infekcija, a ne bakterijska.

Ljudski organizam i imuni sistem nas je hiljadama godina sasvim dobro štitio, tako da osim u ekstremnim slučajevima zaraze kada antibiotik spasava život, treba pustiti da imuni sistem obavi svoj posao zbog kojeg nam je evolucija i pomogla da ga razvijemo.

Literatura:

1. Knight R., Buhler B. (2015): Follow Your Gut, Ted Books, New York, USA
2. Enders G. (2016): Gut, Scribe Publications, London, UK
3. Collen A. (2016): 10% Human, William Collins, London, UK
4. Blaser M. (2015): Missing Microbes, Oneworld Publications, London, UK
5. McAuliffe K. (2016): This Is Your Brain On Parasites, Houghton Mifflin Harcourt, New York, USA
6. www.nature.com/news/scientists-bust-myth-that-our-bodies-have-more-bacteria-than-human-cells-1.19136
7. en.wikipedia.org/wiki/Human_Genome_Project
8. en.wikipedia.org/wiki/Human_Microbiome_Project
9. en.wikipedia.org/wiki/Chronic_condition
10. science-union.org/articlelist/2017/3/8/bacteria-on-the-rise-the-fight-against-antibiotic-resistance
11. slatestarcodex.com/-some-antibiotic-stagnation
12. www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4095778
13. en.wikipedia.org/wiki/Lactobacillus_delbrueckii_subsp._bulgaricus
14. en.wikipedia.org/wiki/Élie_Metchnikoff
15. www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC2515351
16. www.zdravahrana.com/info/vesti/opasna-veza-antibiotici-i-dijabetes.html
17. ideas.ted.com/can-your-biome-make-you-fat
18. www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC5094743
19. en.wikipedia.org/wiki/Candida_albicans
20. candidahub.com/Candida-Odor/Candida-Hyphae-Germ-Tubes
21. www.statnews.com/2017/09/11/gut-microbiome-multiple-sclerosis
22. www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC4442490
23. www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3157360
24. www.livescience.com/47751-zombie-fungus-picky-about-ant-brains.html
25. https://blogs.scientificamerican.com/science-sushi/toxoplasmas-dark-side-the-link-between-parasite-and-suicide

Ognjen Stojanović |  14. decembar 2017.

---

Napomena: članak je dozvoljeno objaviti na drugim mestima uz vidljivo navođenje izvora i linka.